Срећа или несрећа?

У једном селу у Кини живео је један веома сиромашан старац, али су му чак и цареви завидели јер је имао предивног белог коња. Нудили су му огромне суме новца за коња, али старац би увек одговорио: „Овај коњ за мене није само коњ, он је особа. Па како се може продати особа, пријатељ?“

Иако је био сиромашан никада није продао коња. Једног јутра је открио да коњ није у штали. Убрзо су се окупили људи из целог села, и рекли му: „Ти неразумни старче! Знали смо да ће ти једног дана украсти коња. Било би боље да си га продао. Каква несрећа!“ Старац је одговорио: „Немојте ићи тако далеко говорећи то. Једноставно реците да коњ није у штали. Ово је чињеница, а све остало је суд. Да ли је ово несрећа или срећа не знам, јер је ово само део приче. Ко зна шта ће да следи?“ Људи су се смејали старцу и рекли да су знали да је помало луд.

Међутим, једне ноћи, после петнаест дана, коњ се изненада вратио. Нису га украли већ је побегао у дивљину. Али, није се вратио сам. Са собом је довео дванаест дивљих коња. Поново су се људи окупили и рекли: „Старче, био си у праву. Ово није била несрећа, него се заиста показало да је срећа.“ Старац је одговорио: „Поново идете предалеко. Реците једноставно да се коњ вратио… Ко зна да ли је то срећа или не. То је само део приче. Како можете просудити о читавој књизи прочитавши само једну реченицу?“ Овај пут људи нису рекли ништа, али су у себи мислили да греши. Најзад, зар му није дошло дванаест прелепих коња?

Старац је имао сина јединца који је почео да дресира дивље коње. Само седам дана касније пао је са једног од њих и сломио обе ноге. Људи су се поново окупили и поново су рекли: „О каква је то несрећа. Твој син јединац не може ни да се ослони на своје ноге, а у твојој старости био ти је једина подршка. Сада си сиромашнији него икад.“ Старац је одговорио: „Ви непрестано судите. Не идите тако далеко. Реците само да је мој син сломио ноге. Нико не зна да ли је ово несрећа или срећа. Живот долази у деловима и више од тога нам није дато.“

Десило се да је после неколико седмица земља ушла у рат, и сви младићи из тог места били су регрутовани. Само је старчев син остао, јер је био онеспособљен. Цео град је плакао и тужио, јер је земља губила рат, и знали су да се већина младића никада неће вратити. Дошли су код старца и рекли: „Био си у праву, старче. Показало се да је то била срећа. Можда је твој син обогаљен, али је још увек са тобом. Наши синови су заувек изгубљени.“ Старац им је одговорио: „Ви увек изнова судите. Реците само то да су ваши синови одведени у рат, а мој није. Само Бог, онај који све познаје од почетка до краја, зна да ли је то срећа или несрећа.“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s