„Жена“ – Десанка Максимовић

Срце ми је милости извор;
Моје речи се уз ране превијају
Као листови лековитог биља,
Кораци ми умеју да воде
И оне што лутају без циља.

Мене привлаче очи несрећника
И чела самоубица
Несаницом испијена.
Са мога чита се лица
Да сам десет пута сестра
Па једном жена.

Не бих могла волети без туге.
Рођена сам да на крилу нишем
Болове чије док их не ублажим,
Рођена над чијим сновима
Немирним да уплашено дишем.

Не бих могла волети без туге
Ни радоснога привити на недра.
Не бих могла пружити руку
Ономе ком лака су јутра,
А узглавља ведра.

Рођена сам да живим за другог.
Прелива се самилост срцу преко рубова.
На дланима ми пише да знају да видају,
У очима да умеју да греју,
На уснама да горчину скидају.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s