Прича о љубави и лудости

Једном давно, сви људски осећаји и сви људски квалитети нашли су се на једном скривеном месту на Земљи.

Када је Досада зевнула трећи пут, Лудост је, увек тако луда, предложила: „Хајдемо се играти скривалице! Ко се најбоље сакрије, победник је међу осећајима.“

Интрига је подигла десну обрву, а Радозналост је, не могавши прећутати, запитала: „Скривалице? Каква је то игра?“
„То је једна игра“, започела је објашњавати Лудост, „у којој ја покријем очи и бројим до милион, док се сви ви не сакријете. Када завршим са бројањем, полазим у потрагу и кога не пронађем, тај је победник.“

Ентузијазам је заплесао, следило га је Одушевљење. Срећа је толико скакала да је наговорила Сумњу и Апатију које никада ништа није интересовало.

Али нису се сви хтели играти. Истина је била против скривања, а и зашто би се скривала? Ионако је увек, на крају, сви пронађу. Понос је мислио да је то глупа идеја, иако га је заправо мучило то што он није био тај, који се сетио предложити игру. Опрез није хтео рескирати.
„Један, два, три“, почела је бројати Лудост. Прва се сакрила Лењост, која се као И увек, само бацила иза првог камена на путу. Вера се попела на небо, Завист се сакрила у сенку Успеха који се мучећи попео на врх највишег дрвета. Великодушност се никако није могла одлучити где ће се сакрити, јер јој се свако место цинило савршеним за једног од њених пријатеља. Лепота је ускочила у кристално чисто језеро, а Срамежљивост је провиривала кроз пукотину дрвета. Красота је нашла своје место у лету лептира, а Слобода у даху ветра. Себичност је пронашла скровиште, али само за себе! Лаж се сакрила на дно океана (лаже, на крају дуге!), а Пожуда и Страст у кратер вулкана. Заборав се заборавио сакрити, али то није важно. Када је Лудост избројавала 999.999, Љубав још није пронашла скровиште јер је било све заузето. Угледавши ружичњак, ускочила је, прекривши се прекрасним пупољцима.

„Милион“, повикала је Лудост и започела своју потрагу. Прво је пронашла Лењост, иза најближег камена. Убрзо је зачула Веру како расправља о теологији с Богом, а Страст и Пожуда су искочиле из кратера од страха. Случајно се ту нашла и Завист, и наравно Успех, а Себичност није требало ни тразити. Сама је излетела из свог савршеног скровишта које се показало пчелињом кошницом. Од толиког тражења Лудост је ожеднела, и тако у кристалном језеру пронашла Лепоту. Са Сумњом јој је било још лакше јер се она није могла одлучити за скровиште па је остала да седи на оближњем камену.
Тако је Лудост, мало по мало, пронашла готово све. Таленат у златном класју жита, Тескобу у изгорелој трави, Лаж на крају дуге (лаже, била је на дну океана!), а Заборав је заборавио да су се уопште ичега играли.
Само Љубав није могла нигде пронаћи. Претражила је сваки грм и сваки врх планине и када је већ била бесна, угледала је ружичњак. Ушла је међу руже, ухватила суву грану и од беса и изнемоглости почела ударати по прекрасним пупољцима. Одједном се зачуо болан крик.
Ружино је трње изгребало Љубави очи.
Лудост није знала шта да учини. Пронашла је победника, осећај над осећајима, али Љубав је постала слепа. Плакала је и молила Љубав да јој опрости и напослетку одлучила заувек остати уз Љубав и помагати јој.

Тако је Љубав испала победник над осећајима, али остала слепа, а Лудост је прати где год иде.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s