„Родитељу моме“ – Расим Мујагић

Ујутро рано кад сунце ме буди
Неке ми мисли пролазе кроз главу
Помислим само колико оде људи
Тек тад осјећам носталгију праву.

Помисао трчи родитељу моме
Гледам га стоји а знам да није
Сретан сам и радујем се томе
Али га миловати не могу ко прије.

На памет ми падне много тога
А највише кад савјете даваше мени
Затворим очи видим ја оца свога
Баш гдје је често сједио на стијени.

Отишао је родитељ са овога свијета
Ал у мени се појавила велика жеља
Прелажем прошлост и хрпу савјета
Кад би га судбина вратити хтјела.

Да га волим много хтио бих му речи
Само кад би могао те ријечи да чује
Ја би од брда планине постао вечи
Па нека се врати и опет одпутује.

Расим Мујагић
преко Roditelju mome

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s