Како је лако осудити

Једном су једног старог пастира, који је већ преко седамдесет година чувао овце, упитали новинари: „Можете ли да нам испричате нешто посебно, што је сигурно морало да вам се догоди у вашем дугом пастирском стажу?“
Разлог што су уопште новинари дошли је био: држава је одлучила да му додели почасну пензију за његов осамдесети рођендан, јер је поштено обављао свој посао, ето, већ пуних седамдесет година, а нема никаквих других основа по којима би добио заслужену пензију, јер није био нигде пријављен, ни на каквим платним списковима неког предузећа.
Старац се испочетка бранио да је он обичан пастир и већ му је било неугодно што су уопште дошли они којима се ни у сну човек не би надао, а камоли што ће још о њему неко и писати у новинама, за које је он, онако неписмен, само знао да постоје. Но, новинари као новинари, напасни као осице, нису се дали тек тако отерати. А простодушни старац је на крају ипак попустио и започео да прича.
„Када сам имао двадесет година, нашао сам у шуми мало нејако псетанце.
Онако малешно ми се смилило, па сам га једноставно покупио са собом без размишљања. Већ након пар дана то псето ми је ушло под кожу, и ја сам га заволео. Свуда сам га вукао са собом, делио са њим што сам и сâм имао. И псето је лепо напредовало.
Но, сељани су почели да ме задиркују говорећи да је то вук и да треба да га убијем, јер ће се велико зло догодити. Како сам могао да их послушам, кад ми је срцу прирасло и готово. Псето је постало кршно, велико, и кад бих понекад нешто био заборавио у селу, слободно сам га пустио, рекавши да ми то сам донесе. Гледао би ме за тренутак у очи, као да тражи на неки други начин, а не речима, шта сам му казао. Био је то врло паметан пас и ревно ми је помагао у чувању оваца.
Једног касног летњег поподнева небо је некако притисло. Било је ведро, али ваздух је био тежак, као да ће киша. Ушао сам у колибицу у планини, у којој је био и тор за овце које су ту пландовале у сенци пар стабала. Чим сам легао на лежај, очи су ми се саме склопиле. Било је спарно.
Не знам колико сам дуго лежао, тек нешто ме је пренуло иза сна. Неко кркљање и режање. Све је било некако пригушено, тако да нисам био сигуран да ли ја то спавам или сам будан. Ипак сам изашао да видим шта је. Врата колибице су гледала на запад. Наранџаста сунчана лопта је била још за копље високо. У смеру према сунцу мој пас је седео. Губица му је била сва крвава, а како је био окренут постранце, наранџасто сунце му је просијавало кроз очи. Као да је уместо њих имао два ужарена камена. Све је изгледало тако нестварно, утолико пре што се испред њега налазила хрпа пушећег меса из прохујалог живота. Одмах сам схватио шта се десило.
Ушао сам мирно у колибу и скинуо пушку поред врата и поновно изашао. Подигао сам лагано пушку и нанишанио му главу, главу мог вука. Он се није ни помакао. Као да је осећао кривицу што је прокоцкао моје поверење, које сам у њега уложио. Повукао сам обарач и он је пао.
Да бих некако спасио што се спасити дало, отишао сам у село по неког од сељана и кола. Помало ме је било и стид што пре нисам сељане послушао. Сунце је управо залазило када смо почели да товаримо лешеве оваца у колица. Можете замислити колико је било моје запрепашћење када сам измедју оваца наишао на три леша вука и једне вучице. Срце ми се стегло, а на очи ми грунуше сузе. Убио сам свог истинског пријатеља. Посумњао у звезду на небу.
Одонда је прошло шездесет година, а ја ту слику не могу да заборавим, као да се јуче десило. Од тада сам се некако повукао у себе. Речи су ми нерадо прелазиле преко усана. Био сам врло пажљив. Јасно ми је постало да нема више места у мојој души за било какво осуђивање било кога.
Цена тога је била висока, а нико ме није питао да ли желим да купим то искуство.“

преко KAKO JE LAKO OSUDITI – Znakovi pored puta

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s