„Самоћа“ – Милан Антић Канада

Самоћа ме успављује, самном се и буди.
И неки црни снег по души неуморно веје.
И нигде злaћаног сунца, срце да згреје,
промрзло све је од хладне, ледене студи.

Ћутим! Не говорим шта душу ми тишти.
Незнајући ни сам шта самном се збива.
Можда срце ружне, блесаве снове снива,
па буновно од страха понекад завришти.

И увек је ту болна празнина. Дуга ко река!
Што човеков разум мути, начисто излуди.
Док срце вани, очајно хтело би из груди,
а уснули вулкан ћути, своје буђење чека.

И једнога дана кад потече ужарена лава,
кад препукне ово срце, и у ватрама сагори.
Душа умрети неће! Увек ће исто да вас воли.
С`вама биће, можда, као месечина плава.

Милан Антић Канада
преко САМОЋА

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s