Усуд

Била два брата заједно у кући, па један све радио, а други једнако беспосличио и готово јео и пио. И Бог им да те стеку у свачему: у говедима, у коњима, у овцама, у свињама, у челама и у свему другоме. Онај који је радио једном помисли у себи: “Што бих ја и за овог лењивца радио? Боље да се оделим, па да за себе радим, а њему што драго!”

И тако једанпут рече свом брату:
– Брате, није право, ја све радим, а ти ни у чему не помажеш, него само готово једеш и пијеш. Ја сам наумио да се поделимо.
Онај га стане одвраћати:
– Немој, брате, та добро нам је обојици, ти имаш све у рукама – и своје и моје, а ја сам задовољан како год ти урадиш.
Онај други остане при своме, и тако се приволи и овај, па му рече:
– Кад је тако, да ти је просто, ето дели сам како знаш.
Онда овај подели све по реду, па свак своје узме преда се. Нерадин узме за стоку говедара, за коње коњушара, за овце овчара, за козе козара, за свиње свињара, за челе кованџију, па им рече:
– Остављам вам све своје добро на вама и на Богу – па стане живети код куће као и пређе.
А онај други брат трудио се око свога добра сам као и пређе, чувао и надгледао, али напретка никаква није видео, него све пропаст, од дана на дан све горе, докле не осиромаши тако да већ није имао ни опанка, него је ишао бос. Онда рече у себи: “Идем к брату своме, да видим како је у њега”. И тако идући, наиђе на ливади на стадо оваца; кад тамо, а код оваца нема чобана, него једна прелепа девојка седи, па преде златну жицу. Он, назвавши јој “Помози Бог”, запита чије су јој овце, а она му одговори:
– Чија сам ја, онога су и овце.
А он је запита:
– А чија си ти?
Она одговори:
– Ја сам твога брата срећа.
Онда се он ражљути, па јој рече:
– А да где је моја срећа?
Девојка му одговори:
– Твоја је срећа далеко од тебе.
– А могу ли је наћи? – запита он, а она одговори:
– Можеш, потражи је.
Кад он то чује и види да су овце брата његова добре и да боље не могу бити, не хтедне даље ни ићи да гледа другу стоку, него оданде управо отиде к брату. Кад га брат угледа, ражали му се и заплаче:
– Камо се од толико времена? – па видећи га гола и боса, одмах му да једне опанке и новаца.
После тога, пошто су се неколико дана прочастили, дигне се онај брат да иде кући својој. Како дође кући, узме торбу на раме, и у њу хлеба, и путујући тако крену у свет да тражи своју срећу. Путујући тако, дође у једну велику шуму, и идући кроз њу, нађе једну седу матору девојчуру под једним грмом где спава, па измахне штапом, те је распали по стражњици, а она се једва дигне и једва отвори очи од крмељи, па му одговори:
– Моли се Богу што сам заспала, а да сам будна била, не би ти добио ни тих опанака.
Онда јој он рече:
– А ко си ти да ја не бих добио ових опанака?
А она му одговори:
– Ја сам твоја срећа.
Кад он то чује, стане се бусати:
– И ти ли си моја срећа, Бог те убио! Ко тебе мени даде?
А она се одмах утече:
– Мене је Усуд теби дао.
Он је онда запита:
– А где је тај Усуд?
А она му одговори:
– Иди па тражи – и у тај је мах нестане.
Онда човек пође да тражи Усуда. Идући тако, дође до једног села, и види у селу велику газдинску кућу и у њој велику ватру, па помисли у себи: “Овде ваља да је како весеље или слава”, па пође унутра.
Кад он унутра, а то на ватри велики казан, кува се у њему вечера, а поред ватре седи домаћин. Човек онај, ушавши у кућу, назове домаћину “Добро вече!”, а домаћин му прихвати: “Бог ти добро дао!”, па му рече да седне код њега, па га стане питати откуд је и куда иде, а он му све приповеди, како је био газда, и како је осиромашио, па како сад иде Усуду да га пита зашто је сиромах. Потом запита домаћина зашто он толико силно јело готови, а домаћин му рече:
– Е, мој брате, ја сам газда и свега имам доста, али своје дружине никако не могу наситити, све као да ала из њих зија; само ћеш видети кад станемо вечерати шта ће радити.
А кад стану вечерати, све је грабило једно од другога, и онај велики казан са јелом за тили час прође. После вечере, дође редуша, те покупи све кости на једну гомилу, па их баци за пећ, а он се стане чудити где млада баци кости за пећ, док уједанпут изађу две старе оклепане вешти, сухе као авети, и попну сисати оне кости. Онда он упита домаћина:
– Шта ти је оно за пећком, брате?
А он му одговори:
– Оно је, брате, мој отац и мати, као да су се оковали на овом свету, не хтеше отићи једанпут са овога света.
Сутрадан на походу рече му домаћин:
– Брате, опомени се и мене, ако где нађеш Усуда, и запитај га каква је ово несрећа, те не могу своје дружине никако да заситим, и зашто ми отац и мати никако не умиру.
Он се обећа да ће га питати, па се опрости с њима и пође даље да тражи. Идући тако, после дугога времена, једно вече дође у друго село, па се замоли у једној кући да га приме на конак. Они га приме и упитају га куда иде, а он им каже све по реду шта је и како је. Онда му они почну говорити:
– Забога, брате, кад тамо идеш, питај и за нас, зашто нам се говеда не даду, него све натрашке иду.
Он им се обрече да ће питати Усуда, пак сутрадан пође даље. Идући тако, дође на једну воду, па почне викати.
– О водо, о, водо, пренеси ме!
А вода га упита:
– Куда идеш?
А он јој каже куда иде.
Онда га вода пренесе, па му рече:
– Молим те, брате, питај Усуда зашто ја немам рода у себи.
Он обећа води да ће питати, па онда пође даље. Идући тако задуго, најпосле дође у једну шуму, и онде нађе једног пустињака, па га упита не би ли му могао казати за Усуда. Пустињак му одговори:
– Иди овуд преко планине, па ћеш доћи баш пред његов двор, али кад изађеш пред Усуда, ништа не говори, него што год он ради, ради и ти, докле те год он сам не запита.
Човек захвали пустињаку, па пође преко планине. Кад дође у Усудове дворе, има шта и видети: у двору као да је царевина, ту су слуге и слушкиње, све се ужурбало, а Усуд седи за софром па вечера. Кад човек то види, седне и он за софру, па стане вечерати. После вечере, легне Усуд спавати, легне и он. Кад буде око поноћи, стане страшно тутњати, и из тутњаве чује се глас:
– О, Усуде, о, Усуде, родило се данас толико и толико душа, подај им шта ћеш.
Онда Усуд устане, па отвори сандук са новцима, и стане бацати по соби све саме дукате, па стане говорити:
– Како мени данас, тако њима довека.
Кад ујутру дан осване, али нема оних дворова великих, већ место њих средња кућа; али у њој опет има свега доста. Кад буде пред вече, седне Усуд за вечеру, седне и он с њим, а нико не говори ни речи. После вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, почне страшно тутњати, а из тутњаве зачује се глас:
– О, Усуде, о, Усуде, родило се данас толико и толико душа, него дај им шта ћеш.
Онда Усуд устане и отвори сандук са новцима, али нема дуката, него сребрни новац, те који дукат. Усуд стане просипати новце по соби, говорећи:
– Како мени данас, тако њима довека.
Кад ујутру дан осване, али нема ни оне куће, него место ње стоји мања, и тако је Усуд сваку ноћ радио, а кућа му се свако јутро смањивала, док најпосле од ње постане мала колибица, те Усуд узме мотику и стане копати, онда и онај човек узме мотику и стане копати, и тако су копали вас дан. Кад буде увече, узме Усуд комад хлеба, па одломи од њега половину, те да и њему. Тако вечерају, а после вечере легну спавати. Кад буде око поноћи, опет почне страшно тутњати, и из тутњаве зачује се глас:
– О, Усуде, о Усуде, данас се родило толико и толико душа, подај им шта ћеш.
Онда Усуд устане и отвори сандук, па стане просипати све саме џиже, и гдекоји марјаш надничарски, вичући:
– Како мени данас, тако њима довека.
Кад ујутру осване, а колиба се претвори у велике дворе, као што су били први дан. Онда га Усуд запита:
– Што си дошао?
Он му каже све по реду, своју невољу, и да је дошао да га пита зашто му је дао злу срећу. Онда му Усуд рече:
– Ти си видео како сам прву ноћ дукате просипао, и шта је после било. Како је мени било ону ноћ кад се ко родио, ономе ће онако бити довека. Ти си се родио сиротињске ноћи, ти ћеш бити сиромах довека. А твој се брат родио сретне ноћи, он ће бити сретан добека. Него, кад си се заканио и толико се трудио, казаћу ти како ћеш се помоћи, има у твога брата кћи Милица, она је сретна као и отац јој. Кад отидеш кући, а ти узми к себи Милицу, па што год стечеш, све кажи да је њезино.
Онда он захвали Усуду, па му опет рече:
– У томе и у томе селу, има један богат сељак и свега има доста, само је несретан у томе што му се чељад никад не могу да насите; изеду на један оброк пун казан јела, па им је и то мало. А отац и мати онога сељака као да су се оковали на овом свету, остарели и поцрнели и осушили се као авети, а да не могу да умру. Он ме је молио, Усуде, кад сам код њега био на конаку, да те питам шта би то било.
Онда му Усуд одговори:
– То је све зато што не поштују оца и матере; њима баци иза пећке да једу, а да их метне у зачеље, па прву чашу ракије и прву чашу вина њима да да, они не би ни полак онога јели, и душе би се оне опростили.
Потом он опет запита Усуда:
– У томе и томе селу, кад сам ноћио у једној кући, тужио ми се домаћин како му се говеда не даду, него све натрашке иду; па ме молио да те питам шта би то било.
А Усуд му одговори:
– То је зато што он о крсном имену најгоре закоље, а да закоље најбоље што има, све би се штркљала говеда.
Онда га он запита и за воду:
– Шта би то било да она вода нема рода?
А Усуд му одговори:
– Зато нема што човека никад није удавила: али, не шали се, не казуј јој док те не пренесе, јер ако јој кажеш, одмах ће те удавити.
Онда он захвали Усуду, па пође кући. Кад дође на ону воду, а вода га запита:
– Шта је код Усуда?
А он јој одговори:
– Пренеси ме, па ћу ти онда казати.
Пошто га вода пренесе, он потрчи, па кад одмакне подалеко, а он се осврне па повиче:
– О водо, о водо, ниси никад човека удавила, зато рода немаш!
Кад вода то чује, она се разлије преко обале, па за њим. А он бежи, те једва утече.
Кад дође у оно село к ономе што човеку што му се говеда нису дала, он га једва дочека:
– Шта је, брате, забога! Јеси ли питао Усуда?
Он му одговори:
– Јесам и Усуд каже: кад славиш крсно име, а ти закољеш најгоре; а да закољеш што најбоље имаш, све би ти се штркљала говеда.
Кад он то чује, рече му:
– Остани, брате, у нас, ето до нашег крсног имена нема три дана, па ако буде истина, да ти дам јабуку.
Он остане онде до крсног имена. Кад дође крсно име, домаћин убија најбољега јунца, и од онога часа марва се стане штркљати. После тога домаћин му поклони петоро говеда, а он му захвали и пође даље. Кад дође у оно село к ономе домаћину што је имао неситу чељад, домаћин га једва дочека:
– Како је, брате, забога! Шта вели Усуд?
А он му одговори:
– Усуд вели: оца и матере не поштујеш, него им бацаш за пећку да једу; а да их метнеш у зачеље, па прву чашу ракије и прву чашу вина њима да даш, не би ти чељад ни пола толико јела, а отац и мати би ти се упокојили.
Кад домаћин то чује, каже жени, а жена одмах умије и очешља свекра и свекрву, па их лепо преобуче, а кад дође вече, домаћин их посади у зачеље и прву чашу ракије и прву чашу вина њима да. Од тога часа не могаше чељад ни полак јести колико су донде јели, а сутрадан и отац и мати преставе се. Онда му домаћин да два јунца, а он му захвали па пође кући.
Кад дође у свој завичај, стану га сретати познаници и питати:
– Чија су ти то говеда?
А он свакоме одговараше:
– Браћо, Милице, моје синовице.
Како дође кући, одмах отиде брату своме, па га стане молити:
– Дај ми, брате, Милицу да је моја, Видиш да нема никога.
А брат му одговори:
– Добро, брате, ево ти Милице.
Он узме Милицу, па је одведе кући, и после тога стече много, али је за све говорио да је Миличино. Једанпут изађе на њиву да обиђе жито, а жито лепо, не може лепше бити. Но удари онуда један путник, па га запита:
– Чије је то жито?
А он се превари па рече:
– Моје.
У који мах он то рече, жито се упали и стане горети, а он, кад то види, потрчи за оним човеком:
– Стани, брате, није моје, него је Милице, моје синовице.
И тако се жито одмах угаси, и он с Милицом остане срећан.

српска народна бајка
преко Usud – INNER SITE Biseri Mudrosti

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s