прича о стаблу јабуке и дечаку…

Било једно стабло јабуке, које је веома волело једног дечака. Свакога дана малишан је од јабуковог лишћа правио круну и играо се шумског цара. Кад би се уморио, легао би у сенку дрвета. У јесен је брао румене јабуке. Дечак је веома волео дрво.

И дрво је било срећно.

Како је време пролазило, дечак је растао, а јабука је била усамљена.

Једном када је поново дошао, јабука му рече:

– Дођи, љуљај се на мојим гранама и буди весео.

Дечак само убра мало јабука и понесе их.

И дрво је било срећно.

Неколико година дечак није долазио и јабуково дрво је било тужно. Кад га угледа, задрхта од радости. Дечак је постао младић.

Јабуково дрво му рече:

– Љуљај се на мојим гранама и буди весео.

– Нисам више дете да се пентрам по дрвећу. Желим да имам породицу, а за то ми је потребна кућа. Да ли ти можеш да ми даш кућу? – одговори набусито младић.

– Ја немам кућу, шума је мој дом. Али одсеци моје гране и направи себи кућу, тада ћеш бити срећан. Дечак исече гране и однесе их да направи кућу. И дрво је било срећно.

Неколико деценија је прошло, а младић није долазио. Када се најзад појавио, дрво је било толико срећно да није могло да проговори. Онда прошапта:

– Дечаче играј се!

– Сувише сам стар и тужан да бих се играо – рече средовечни човек, некадашњи дечак. – Треба ми чамац, да отпловим одавде. Можеш ли да ми даш чамац?

– Исеци моје стабло, направи чамац, плови и буди срећан.

Дечак исече стабло, направи чамац и отплови. И дрво је било срећно… али не сасвим.

После дуго времена дечак (сада старац) се вратио.

– Извини – рече дрво – ја више немам ништа да ти дам. Јабука више нема.

– Моји зуби нису више за јабуке – рече старац.

– Немам ни грана – не можеш више да се љуљаш и одмараш у хладовини.

– Сувише сам стар за то – рече старац.

– Ни стабло више немам, да од њега правиш чамац.

– Дуго сам пловио, уморан сам од пловидбе – рече старац.

– Жао ми је – уздахну јабуково дрво – али ја више ништа немам, ништа ми није остало. Сада сам само стари пањ. Опрости…

– Сада ми мало треба – рече старац – само тихо место, да мало седнем и одморим се.

– Добро – рече јабуково дрво и истегну се колико је могло – добро је да и стари пањ може нечему да послужи. Дођи, седи и одмори се.

Старац послуша…

И дрво је било срећно.

У Библији пише „блажени су који дају а не који примају“

Преузето из: “Светосавског звонца“ бр. 4/2011.
преко Милица Јовановић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s