„Песма сутона“ – Јован Дучић
Сутони без шума твојих корачаји,
И тама без твога шапата, и сати
Први кад се нема шта више да таји…
Прве празне стазе кроз рогоз и влати.
Ова чар чекања празних и без мене!
Некад беху у час месечевог сјања
Само дух и очи тобом испуњене –
А сад те је пуна сва ноћ очајања.
Некад чух твој корак или шум одела,
А сад те већ носи у сваком свом шуму;
Звезде у покрету; мирна светлост бела
У свим приказима на замрклом хуму.
Нема твојих стопа путем што крстари,
Али ти сад идеш светлим просторима;
И твој печат кобни сад носе све ствари;
Твоје су сад очи у водама свима.
Знам да нећеш доћи, а чекам; и маште
Непознате среће расту у ноћ нему:
Нећу више чути твоје речи таште,
Да твој глас свемоћни осетим у свему.
Ј. Дучић
преко Prostor za najlepse stihove sveta
cy3a 