„Куда“ – Милан Антић Канада
Куда су нестали дивни дани,
и ко нам је лепу украо срећу?
Међу људима ко расеја мржњу?
Ко је украо боје и мирис цвећу?
И где су плаве месечеве ноћи?
Које скриваху вреле љубави тајне.
Распеване вечери уз звуке гитаре,
и на небу све оне звездице сјајне.
Затечени смо у махнито доба.
Ватрени огањ у грудима гори.
Клонули смо, без снаге и моћи,
да пођемо у сусрет новијој зори.
И песме птица све су тише и тише.
Једном ће знам, и оне да занеме!
Док погурене ћуте, тужне и саме,
ко да жале себе, нас, и ово време.
И зар више нема безбрижних људи?
Зар у срцима љубав не постоји?
Зар су иструнули корени љубави?
Ил` се то можда неко љубави боји?
Животи су нам ко нека тужна прича,
и у причи слова саткана од туге.
Све се више говори језиком кича,
и све мање имамо времена за друге.
И куда? Из ништавила сад поћи!
Како пронаћи лепша свитања?
Како? Кад пуне суза су нам очи,
И куда? Остала су само питања.
Милан Антић Канада
преко КУДА
cy3a 