„Љубав“ – Алекса Шантић

О, да ми је нешто па да будем ријека,
Па да течем испред твоје куће мале;
Пјевајући теби да разбијем вале
О прагове гдје ти стаје нога мека.
Па кад низ прагове сиђеш са ибриком
Да захватиш воде, да ти зграбим руке,
Пригрлим те себи у своје клобуке,
И да тебе, драга, више не дам ником.
На душеку трава и мојих смарагда,
Као нимфа моја, да почиваш свагда,
И да нико не зна твоје мјесто гдје је.
Само моје очи да гледају у те,
Само моје све дубине и све куте
Да љепота твоја осипље и грије.

Алекса Шантић
преко Mudre misli i izreke…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s