уочи Никољдана 2012.

Пре годину дана били смо сви заједно, молитвено прослављајући Чудотворца. Сутрадан је кренуо на дуго и тешко путовање са кога се није вратио. Да ли наше молитве нису биле довољно искрене, или га је Господ из неког другог разлога призвао Себи, то данас није важно. Моје срце је испуњено љубављу према њему и тугом што није више са нама, што толико дивних ствари у животу својих унукица пропушта. И знам да гледа нас одозго и да радује се са нама.

Живот је толико кратак и увек нам драге особе одузме тако изненада да не стигнемо да им кажемо све што осећамо. Није све у томе „знају они“, „то се подразумева“… Потребно је понекад речима уобличити своја осећања, да и разум нама драгих особа осети оно што њихово срце зна!
Ја закаснила сам, али надам се да ово моје писаније он може прочитати и да поносан је на своје животно дело, које живи и после њега.

У животу се стално мешају радост и туга (што би Његош рекао: „Чаша меда иште чашу жучи, смијешане најлакше се пију“), али увек треба бити свестан да „после кише долази сунце“, да „после лета долази зима“, да „живот чине мале ствари“… Треба градити себи дворац на небу (као у оној причи о апостолу Томи), али и оставити на земљи потомке који ће наставити твојим путем. Јер човек не умире све док живи у сећању својих потомака.
Зато се сећајмо наших упокојених предака, нарочито када се молитвено окупимо око породичне трпезе, да би радост анђела на небу употпунила и радост наших најмилијих који већ су тамо!

Advertisements

2 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s