„ПРИЧА О ЈЕЗИКУ КОЈИ ЈЕ ИЗГУБИО ИМЕ“ – Љиљана Браловић

Сви језици на свету су рођаци и имају исто презиме – језик. Имена су им различита и по њима се међусобно препознају, знају ко су шта су и одакле су. Међутим, један језик је изгубио своје име. Доселио се јако давно, са својим народом на Балкан. Настанили су се на Свето Седморечје, у долинама седам река: Дрине, Драве, Саве, Дунава, Тамиша, Тисе и Мораве. Беше то нужно време, време ратова и сеоба.
Његов народ се, у свеопштем слепилу и несталности, расељавао, путовао, гинуо. Мешао се са другим народима, примао веру, обичаје и језик других народа. Језик се једног даа пробудио сам и схватио да је у оштем метежу изгубио своје име! Уплашио се, избезумио, стао се окретати око себе не би ли га ко познао и по имену позвао. Људи, звери, ветрови, зачуђено су вртели главом и у непознаници одлазили својим путем. Једва се мало прибрао и запитао: „Може ли се живети без имена?“ Знао је да не може, па се опремио и кренуо у свет да га тражи.
Ишао је, питао, запиткивао, загледао, завиривао, ослушкивао… Питао је људе, куцао на врата, завлачио се у оџаке, провиривао кроз прозоре. Врата су му се затварала пред носом, као што се затварају пред безименим странцима. Очи се чудиле, главе окретале, рамена слегала. И опет је лутао, пео се, падао, сатирао се. Ниједне руке да га потапше по рамену, ни једног одшкринутог срца, ни ока да у њеми бљесне муња препознавања. На сваком прагу само подигните обрве и прикупљене боре…
Није се предавао. Нешто гладно, незадовољно, нешто изнутра терало га је даље. Престао је да броји села градове и реке, ни ветар га више није пратио. Даље, даље, даље. Гонило га је морање име своје да нађе, да не умре као безимени језик, као некрштена душа.
Обишао је цео свет девет пута! Завирио у сваки кутак, у сваку пећину, попео се на све планине, залазио у џунглу; пекао се и смрзавао, узлетао и понирао, колеру и скорбут прележао, тражио, тражио, тражио…
Исцрпљен и при крају снаге, вратио се одакле је и пошао, на Свето Седморечје! Барем да умре као свој на своме! Као камен безимени! Као неко непостојеће биће. Лутао је безвољно познатим местима чекајући Господина са секиром и више из навике, питао где којег старца познаје ли га. Малодушно се препустио ветру да га носи где му је мило….
Вукла га је нека сила према Дрини. Није се опирао, било му је свеједно. Волео је ту дивљу реку, горду, неукротиву. Подсећала га је на народ са којим је, пре ко зна колико векова, стигао на Свето Седморечје. Сео је на обалу поред једног старца који је упорно забацивао штап у распевану реку не би ли се каква младица полакомила на мамац. Више из навике језик упита да ли га препознаје. Човек га погледа, одмери погледом и ћутке климну главом! Да! Видео је у старчевим очима искру препознавања! О, радости! О, сило небеска! Дођи смрти слободно, сад када се нашао, неко ко ме познаје – мислио је језик скоро парализован изненадним сазнањем да га неко препознао.
Човек није знао како се језик зове, али је разумео када му се обраћао. Слушао је све патње кроз које је прошао и одлучи да га прими у себе и ако је могуће да му помогне да пронађе своје име.
Када је сутон огрнуо обале Дрине, врати се човек кући. Ћути. Питају га укућани нешто, он ћути. Ћутао је данима, недељама, месецима. Одлучи породица да га одведе у Лозницу лекару. Прегледали га разноразни специјалисти, посматрали и закључили да овај случај превазилази њихово знање. Одлучише да га пошаљу на Клинику са ума сишавших „Др Лаза Лазаревић“. Нашавши се у душевној болници, човек се још више повукао у себе. Реч није прешла преко његових усана откако се онај безимени језик уселио у њега. Пролазили су дани. Од човека су готово и дигли руке. Пошто није био агресиван, одлучили су да га врате одакле је и дошао. На њега је још само обраћао пажњу један млади лекар. Једне ноћи, када је тај млади лекар дежурао, човек проговори.
– Нисам ја луд, докторе, само ћутим да не заборавим свој језик.
– Па зар овај језик, којим ми се управо обраћаш, није твој језик? Српски?
– Није. Ја се са њим служим, али није мој. Овај други језик је мој. Осећам га негде дубоко у себи. Генима га препознајем, душу ми је испунио нечим древним. Схватате ли то? Ако будем говорио српским језиком, бојим се да ћу га заборавити – зато ћутим.
– Па који је то језик?
– Не знам. Али ја на њему размишљам, чак и песме пишем. Ето, на српском нисам написао ни један стих.
– Да ли би ми прочитао неку песму на свом језику?
– Како да не! – обрадова се човек.
Човек је читао, а доктор га је пажљиво слушао. Питао да ли би му то превео. Наравно да му је превео. После пар дана поново беше ред на младог лекара да дежура. И поново он оде код човека који је ћутао да не заборави свој језик. Замоли га да му поново прочита и преведе оне песме. Радо му је прочитао и превео исто, од речи до речи, као и прошли пут. Виде лекар да се не ради о халуцинацији душевног болесника, већ о нечему изван његовог знања, изван науке. Одлучи да затражи помоћ лингвиста, да покушају да утврде којим језиком говори његов пацијент. Већ следећи дан је на клинику стигла група најугледнијих лингвиста. Дуго су разговарали са пацијентом, он им је нешто читао, записивао, одговарао на питања.. после вишечасовног разговора напустили су клинику уз обећање да ће дати све од себе да утврде о ком језику је реч. И заиста, не прође ни седам дана када у клинику стиже званичан извештај: после многих анализа и истраживања скоро поуздано је утврђено да човек говори прастарим словенским језиком, језиком Бога Перуна.
Човек се вратио на Дрину својој породици и обавезама. Са њим је и језик који је коначно повратио своје име! Био је презадовољан, иако ће живети само онолико колико буде живео и човек који га је препознао. Но, није марио! Бар је сазнао ко је! Иза њега ће остати име и ова прича да опомиње народе да не губе своје језике и језике да не губе своја имена. Тешко, врло тешко их је поново наћи.

преко Ljiljana Bralović…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s