БОГАТСТВО ЉУДСКОГ СУСРЕТА – Написао Стефан Симић
Провео сам сате, тога дана, са једном девојком. Прво смо шетали а након тога смо сели поред неког бајковитог места на Дунаву и посматрали реку. Рекла ми је да је то њено омиљено место а затим се брзо исправила и прошапутала, смешећи се, да је читав свет њено омиљено место. Посебно када је срећна. А била је те вечери… Ипак ово није прича о њој, та девојка заслужује много више простора, ово је прича о осећајима који су се будили један за другим док сам је посматрао. Ово је запис о нечему што до тада нисам знао да постоји у мени… Није то био не знам какав разговор, ништа нарочито али сам слушајући је откривао, у себи, нешто што до тада нисам осећао. Почео сам да откривам огромну љубав према свему, бескрајну, која превазилази поседовање, везаност. Посматрао сам је духовно, неким новим очима, оностраним, посматрао сам је као уметничко дело, као сунце које припада свима и сија за све. Посматрао сам је као цвет, као сестру. И десило ми се, по први пут, да ми се свиди нека девојка а да је не пожелим само за себе. По први пут нисам смишљао начин како да је освојим, или да још те вечери одемо у кревет. Не.
Само сам се препустио речима да нас носе, попут барке на мирном мору, па куда одемо… Дуго година сам давао да би ми се вратило. Хвалио сам и волео да би мене хвалили и волели. Тек тада сам схватио да то није била љубав већ трговина. Давање због себе а не због других, за друге… Научен сам, као и већина, да увек, за све, треба да добијем нешто за узврат. Што је глупост! Зар лепота девојке није довољна сама по себи?! Њен глас, њено тело, њена појава, еротичност?! Зашто морам да спавам са њом, или да цео свет види да је моја да би ми била лепа? Зашто? Она је лепа за себе а не због мене. Ја могу само да уживам у њеној лепоти, или да је једноставно не приметим и одем. Љубав је много шира од поседовања, љубав је слобода. Највише волимо оне који нам увек дају и који од нас ништа не очекују. Отуда толико волимо наше баке, или мајке које су увек ту. Или Селимовића, Андрића, Достојевског и остале уметнике. Они само дају, дају и не траже ништа за узврат. Они су створени да стварају добро, да се обраћају свима. Дају и дан данас иако неки од њих већ деценијама нису физички са нама. Дају јер су фокусирани на давање и на поправљање света. А шта је са осталима? На шта су они фокусирани?Наплатили би сваки осмех, сваку сузу, све. Од свега праве профит, личну корист. А свет није такав, такав је владајући систем који ствара такав свет, прави свет је нешто сасвим друго… А и не волим када неко каже да су људи лоши. Нису. Људи су оно што постану. Уколико човек нема услова да постане човек како то од њега може да се очекује? Треба мењати услове за живот а не људе. Треба променити прљаву воду у акваријуму а не рибе?! Дуго ми је требало да схватим да не треба ништа да очекујем од људи, да треба само да се дајем, када мислим да треба и то је то. Отуда писање са таквом лакоћом, разговори, наступи. Отуда јер нема интереса, нема очекивања, нема лажи. Причам своју причу, износим себе и то је то… Ранијих година сам видео људе не онакве какви јесу, већ онакве какви сам ја желео да буду. Отуда толико промашаја и неспоразума. Међутим сада ми је далеко лакше да их разумем јер немам нека посебна очекивања. Препуштам се и то је то. Није ми важно да ли су левичари, да ли знају ко је Чехов, Пушкин, не, сада их видим онакве какви јесу и чујем баш оно што желе да кажу. И много ми је лакше. Јер не очекујем, јер не тражим, јер не тргујем као раније да бих нешто извукао…
Пре сам се стално свађао, док се сада мирим. Пре сам више причао, док сада углавном слушам. Пре сам критиковао, док сада чешће хвалим. Ранијих година сам се борио против њих зарад некаквих апстракних убеђења, док се сада борим за њих зарад живота. Сада се трудим пре свега да их разумем.
Тако је и са овом девојком. Не слажемо се ми у много чему, напросто смо различити али зашто је то важно?! Зашто сам морао да кварим те предивне тренутке? Девојка је лепа, чаробно се смеје, говори фантастичне ствари, на моменте сва задрхти од усхићења. Могао сам да је сасечем исте секунде и да јој кажем да нема појма, да није у праву али зашто? Шта бих постигао тиме? Само бих покварио…
Море је плаво, могу само да се дивим његовом плаветнилу а не да га фарбам у розе, жуто. То онда не би било више исто то море. Тако је и са овом девојком, напросто би изгубила своју суштину и постала нешто што није… Загрлили смо се на крају, пољубили и захвалили једно другом на предивним тренуцима. Признао сам јој да сам напокон почео да видим и оно што се крије иза. А не само тело или интерес. Признао сам јој да ми је помогла, да ме ослободила. Док се она само насмешила, загрлила ме још једном, стегла чврсто и отишла као мали добри анђео својим путем не тражећи ништа за узврат!
И како да је не волиш после?! То је немогуће…
Схватио сам да је најбоља љубав безинтересна љубав, када некога волиш зарад љубави, зарад њега самог, када не копаш по његовој прошлости, када не тражиш мане да би га понизио већ га волиш таквог какав он јесте. Када верујеш његовим речима, његовом осмеху, када га прихватиш баш онако како он то жели. А и када си заљубљен у живот онда си заљубљен и у све облике живота. У свему видиш лепоту, спиритуалност, историју, природу. У свему видиш цвет настанка као и могуће увенуће као предуслов за нова рађања… До недавно сам се трудио да објасним свет, да га заувек ухватим у један калуп и да се те слике држим, као библије, међутим сада га све више осећам без неког посебног оптерећења.
Песник не зна и не треба да зна, он осећа, види свет чулима и упија све око себе. Предивно је волети све то, читав свет а уједно и све људе као децу тог истог света!
Ако то није уметност, онда стварно не знам шта је…
cy3a 