„моје име је неко…“ – Ђурђица Лазић

моје име је неко. ако пожелим могу бити свако. само увек и једино ја сам ја.
моје место је ту негде. ако пожелим могу бити свугде. само увeк и једино моје место је тамо где могу чврсто и усправно стајати.
моји снови су неизречени. ако пожелим могу бити сасвим познати. само увек и једино моји снови су само моји, осим ако не одлучим другачије.
моје жеље су скривене. ако пожелим могу бити подијељене и изречене. само увек и једино моје жеље су само моје, осим ако не одлучим другачије.

рођена сам тамо у Ким једне ноћи, била је субота мајка ме окупала сузама среће. живот ме узео за руку…. и …..данас ме води неким чудним путевима, понекад и самој неразумљивима али увек у вери да Он чини баш праву ствар за мене, па макар и на тежи начин.
као отворена књига… многи су мислили да знају ишчитати слова, реченице…….. све те силне странице….. а само неки су успели схватити смисао, поруку и мене.
погледа упртог увек некуд у даљину, изнад свега оног што се види с тражењем оног непознатог, невиђеног.
на први поглед тако позната, јасна а онда након помнијег проматрања нетко толико другачији, непознат, свој. само понеки схватит ће…. и иза затворених врата видети да је улазак слободан, ничим запречен, мада се у први трен чини другачије. све време игра у којој је добитна комбинација успјешно тумачење знакова који толико желе остати тајни, неразумљиви али свакако увек искрени и истинити.
на рубу понора гдје сваки идући корак може бити кобан, с надом и вером живот положен у Његове руке. живот и сваки дах и сваки откуцај срца. вера и осмех.
без маске јер само неки знају правилно дисати испод ње, док сви остали гуше се у хропцу и падају у амбис властитог несналажења у нечему с чим нису били ни рођени, нити су временом стекли ту способност.
на свом облаку … и кад сија сунце и кад падају кише…. на свом чврстом упоришту ма колико изгледао нестабилан, порозан или угрожен било чиме.

моје име је неко……


Увек има некакво сутра, и живот нам даје могућности учинити добро дело, али данас је све што ми остаје, хтела бих ти рећи да те веома волим,
Сутра нема нико загарантирано – нити млади, нити стари. Можда данас посљедњи пут проматраш оне које волиш.
Зато немој бити неодлучан, учини то данас,
јер ако се покаже да сутрашњи дан не дочекаш,
жалит ћеш за даном у којем ти је недостајало време
за један осмех, за један пољубац,
да си био презаузет да би им пренио посљедње жеље.

Буди стално близу оних које волиш, говори им на глас како их требаш, како их љубиш и буди према њима добар;
нађи времена и реци им: „жао ми је“, „опрости“, „молим те“, „хвала“ и све остале речи љубави које познајеш.

Аутор Ђурђица Лазић
преко Djurdjica Lazic

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s