Прича о Нарцису – Из пролога „Алхемичара“ Паола Коеља

Алхемичар је познавао легенду о Нарцису, лепом младићу који је ишао да посматра сопствену лепоту која се огледала у језеру.
Толико је био опчињен самим собом да је једног дана пао у језеро и утопио се. На месту где је пао никао је цвет који су назвали нарцис.
Али Оскар Вајлд није тако завршио ову причу.
Он је написао да су, када је Нарцис умро, дошле шумске нимфе и затекле дотле слатководно језеро претворено у крчаг сланих суза.
“Зашто плачеш?” – упиташе шумске нимфе.
“Плачем за Нарцисом” – рече језеро.
“Ах, нимало нас не чуди што плачеш због Нарциса” – наставише оне. “И поред тога што смо ми све стално трчале за њим по шуми, ти си било једино које је имало прилику да изблиза посматра његову лепоту.”
“Па зар је Нарцис био леп?” – упита језеро.
“А ко би осим тебе могао то боље да зна?” – одговорише изненађене нимфе. “На крају крајева, он се свакога дана с твојих обала нагињао над тебе.”
Језеро је на тренутак заћутало. Најзад рече:
“Ја плачем за Нарцисом али никад нисам приметио да је нарцис леп. Оплакујем Нарциса зато што сам, увек када би се он нагао над мене, могло у дну његових очију да видим одраз своје сопствене лепоте.”
“Лепе ли приче”, рече Алхемичар.

Advertisements

2 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s