8.3.2013.

То што објавим линкове ка текстовима: Žene ne traže mnogo, samo traže konstantno – ili srećan nam 8. mart, О даровима срца илити коме је, у ствари, потребан 8. март? или Zašto mi je nebitno jesam li bloger ili blogerica i zašto ne bih bila član foruma žena? не значи да ја и „славим“ тај дан.

Мислим да је обесмишљен, свео се на поклоне реда ради. Они који купују поклоне муку муче „шта купити“. Васпитачице, учитељице, наставнице, докторке… силно се увреде ако не добију поклон („добила сам поклон. И то од лоших ђака. Они добри, који иду на такмичење – ништа, ни чоколаду!“). Свака жена би пре него што прими такав поклон ради поклона требало да размисли о неколико ствари:
– овај празник, „увезен“ са Запада, представља „победу жена у остварењу својих права“. Да ли је жена поштована на Западу, или је претворена у робу (или роба). Колико је жена које на том истом Западу трпе разне врсте злостављања, иживљавања. Тамо влада култ младости, лепоте, над женама се иживљавају и у сексуалном погледу (врло често под видом сексуалних слобода). Жалосно је што многе жене пристају на све то, свесно или не, из овог или оног разлога
– Београд важи за „град најбољег провода“ и сви хвале наше девојке како су најлепше. Зар то не звучи као припрема за горе помињана иживљавања и злостављања? Зашто од нашег највећег богатства (а то млади јесу) правимо модерне робиње, гејше…
– колико жена и у Србији свакодневно доживљава малтретирања и у породици, и на послу… И овде почиње да влада култ лепоте и младости, и све те еманциповане жене са поносом причају о својим сексуалним доживљајима…
– у српској хришћанској традицији постоје дивни породични празници: Детинци, Материце, Очеви; који осим што су припремне недеље пред радост рождества Христовог имају и значај зближавања породице, јачања љубави, поверења, среће… У тим празницима се велича вредност породице, и мајке која јесте стуб породице…
Не би требало ниједна жена да буде у сигурној кући док њен злостављач слободно живи, ужива и злоставља неку другу. Не би требало да се ћути о силовањима, мобингу на послу, па чак и о висини плате. Колико жена не сме да затрудни због страха од отказа – ускраћује им се право да буду мајке? Прави смисао би имало подсећање на све оно што жене још нису достигле, на покретање конкретних акција, на анализирање шта је урађено (или није) и шта још треба…
Не заборавимо да нису жене једине које се боре за своја права, а није победа само у томе да своје радно место описује речима типа психолошкиња, посланица (знамо ли шта реч ПОСЛАНИЦА значи?!), министарка (зар министарка није ЖЕНА МИНИСТРА?!)…
У једном вртићу деца су правила пано „за све тате, зато што немају свој празник“ где је свако дете у срце уписало шта жели тати: да се он и мама воле, да он и мама буду срећни, да сва деца живе са мамама и татама…
И не заборавимо – ово је „дан жена“, а наш православни празник је „дан мајки“!


Морам допунити ово размишљање једним реторичким питањем:
Зар није иронично да жене славе дан који им је омогућио да иду на посао и не виђају своју децу, а затим плачу зато што нису биле са децом да им дају поклоне за тај дан?

Advertisements

6 comments

  1. oblogovan

    Najvećim delom se slažem sa tobom… Ipak, današnji dan bi trebalo da bude sećanje na Klaru Cetkin i njene drugarice koje su imale hrabrosti da ustanu u odbranu svojih prava… U suštini, u svetu ovaj dan to i jeste. Kod nas, imao je namenu da potre Dan majki, odnosno Materice, i – i tu si sasvim u pravu… Kao što si u pravu da se izgubio u poklonima… Koliko je žena danas samo razmišljalo o tome ko im je nešto poklonio…? A žene zbog kojih se ovaj dan i slavi nisu ništa dobile na poklon, nego su hrabro odlučile da dohvate nešto što je bilo gotovo nemoguće u to vreme…

    • cy3a

      Моја намера и јесте била да укажем на то шта би овај дан требало да представља, да постоји јако пуно проблема са којима се жене сусрећу, а не решавају се. Немају данашње жене снагу Кларе Цеткин и њених другарица. Или грешим?

  2. oblogovan

    Uopšte ne grešiš. Ne samo žene.Niko više nema, ne snagu, nego ni mogućnost da nešto uradi. Ponekad mislim da su one, i svi drugi u to vreme možda imali i veća prava nego što ih svi mi, pa i žene, imamo danas. Liberalni kapitalizam zasniva se na potrošačkom društvu koje negde u osnovi leži na kreditnim zaduženjima. I kada se kreditno zadužiš, a moraš, kad tad, sebi odričeš sva prava. Tada postaje jedino važno otplatiti ratu kredita. Kada se tome dodaju dečija usta koja valja nahraniti, tada više nema borbe ni za kakva prava. Gutaj, trpi, ne zameraj se… Kada počnemo da pričamo o goloj egzistenciji, tada više ne pričamo o pravima. To se zove dužničko ropstvo. Više nema klasičnih robova koje vezuju lancima, ali ima mnogo onih koji su vezani kreditima, hipotekama, ratama, dugovima… I tako… Bolna istina kojom odiše i tvoj post. (Izvini na opširnom komentaru… 🙂 )

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s