Ја сам човјек без домовине?!
Један од последњих записа у Сарајеву. Неколико дана после сам напустила тај град. Мислила сам заувек. Вратила сам му се још једном, на кратко.
Човјек без домовине,
то је човјек без куће,
човјек без родитеља,
човјек без имена.
Домовина – то је кућа
у којој налазиш уточиште, сигурност,
у којој плачеш кад ти се плаче
и смијеш се кад ти је до смијеха.
Домовина – то су родитељи
који те увијек разумију,
радују се сваком твом успјеху
и пате због сваког твог неуспјеха.
Домовина – то је име,
осјећај да неком припадаш,
сазнање да ниси сам
и да си много више од неког тамо човјека.
Родитеље, домовину
и народ коме припадаш
ниси у стању да бираш.
Рађаш се и умиреш с њима.
Живиш с њима
и увијек су око тебе.
Не можеш им побјећи
чак и ако то желиш.
А шта ако тога нема?
Ко си ти
и шта представљаш у овом свијету?
Ништа.
Ти си тад једно велико
НИШТА.
Идеш улицом и плачеш.
Не знаш зашто,
а осјећаш се тако биједно.
Ходаш по земљи која више није твоја,
али још увијек је волиш,
и зато плачеш.
Ходаш,
тужан и сам.
Плачеш…
Знаш да је узалудно
и да ништа нећеш промијенити
али, плачеш…
Твоја домовина крвари
а ти јој не можеш помоћи.
Плачеш…
Твоје срце сломљено је
јер се твоја домовима распала.
Помоћи ту више нема.
Зашто? Зашто?
