Песма о народу мом
Пролазе дани у страху
од сваког следећег јутра,
јер непријатељ бомбама жели
уништити наше „боље сутра“.
Он убија децу и жене,
младо и старо,
и био би веома срећан
кад би нам семе затро.
Али, наш народ – воћка чудновата,
као што рече песник велики,
пркосно стоји и брани своје
што дедови су нам оставили.
Не носимо сви пушке,
ал’ свако се бори на начин свој.
Остани сложан заувек,
напаћени народе мој.
Не дај се, није први пут
да убијају људе твоје.
Рана крвари, и боли, знам,
али буди храбар, молим те.
Много рана душманин зада,
и цела земља у крви јеца.
Остају мајке без синова,
без куће и родитеља многа деца.
И ово зло ће проћи,
ратови не трају заувек.
Изградићемо поново земљу,
и градове – лепше но пре.
Нисмо заборавили Косово,
ни многе ратове после њега.
Нећемо заборавити ни овај рат.
Иако, много боли неправда.
Шта рећи деци својој
зашто гинуше Срби данас?
Зато што целом свету смета
тај народ мали, али поносан.
cy3a 
Neki izgleda zaboraviše. 😦
нажалост 😦
имам утисак да је превише оних који су заборавили 😦