Заспалој Србији!

У Србији данас, сложићете се са мном, најтеже је бити Србин. Неки ће ову мисао схватити сувише површно и протумачити као чињеницу да заиста имамо најмање права у сопственој држави, али ја бих поменула један други аспект, оно због чега је заиста тешко бити СРБИН у Србији!

Тешко је јер боли. Не зна се да ли више боли патња браће и сестара на нашој окупираној, најсветијој земљи, или то што је народ заборавио, окренуо леђа и скренуо поглед, из страха да у погледу оних који пате не препозна сопствену бол и јад.

Тешко је кад видим да се један, некада (а и сада, ја то тврдим) небески народ одрекао свог неба. Одрекао се свих оних врлина због којих је некада био највећи народ на свету, и све то да би се спустио на земљу смртних, трулих и пролазних душа. Успели су сви они који нас због наше узвишености и величине мрзе, да усаде у наш разум свест о непостојећој кривици, срамоту и стид што смо оно што јесмо, баш зато што наше СРЦЕ и наше ОПРЕДЕЉЕЊЕ за царство небеско пре него царство земаљско представљају опасност за њихов нови поредак у коме владају неморал, бешчашће и новац. МИСЛИЛИ СУ да су усадили!

Богу хвала, као што песма каже, „ИМА СРБА, ИМА ЈОШ!“ … Има нас који нисмо заборавили на другога, који бисмо увек, да нам се понуди да бирамо, изабрали НЕБО, а не оно што је земаљско! И изабрали смо небо, јер нашом борбом и истрајношћу ми бесповратно тежимо да то небо усадимо у срца и душе свих оних који су заборавили да буду људи. Кажу људи како то нема смисла, како узалуд трошимо своје време и енергију. Има за нас итекако смисла, јер нема лепшег и величанственијег осећаја на свету него када си својом борбом измамио осмех на лицима и нестајање страха у очима све оне невине деце која пате, када си помогао другима у невољи, када си учинио неко добро дело, јер, на крају крајева, није ли то сврха православне вере и хришћанства?

Постоји тај јуначки ген који се вековима преноси са колена на колено у нашем народу. Увек ће код Срба бити и Обилића и Бранковића, оних који су за веру и оних који су за вечеру, али чињеница је да никад неће нестати НАС, који смо увек спремни на жртву, борбу и покајање због због свих оних Срба који су згрешили, и који нису достојни свог имена. Ми ВОЛИМО, не само себе већ цело човечанство, јер оно што радимо је у циљу обнављања свих оних правих вредности које су се изопачиле, изврнуле и исквариле због погубног утицаја свих оних који желе да униште оно небеско у нама. Није лако ово што радимо. Није лако када ти говоре да си луд што се бавиш нечим што је пропало, када те нападају и мисле да си сметнуо са ума, али је лакше када знаш да си окружен својим саборцима, када ЗНАШ да међу својим заспалим народом има бар још пола таквих попут тебе које треба пробудити. И зато ће наша борба бити непрестана! Узалудна није, јер ћемо дати пример неким будућим, срећнијим генерацијама који ће бити поносни на борбу коју су водили њихови преци.

На нама је сад, у овом судбоносном тренутку за наш народ на Косову и Метохији, кључно да будемо уз њих, јер страх и самоћа су увек мањи када знаш да се неко за тебе моли и уз тебе бори! Ми ћемо наставити са том борбом јер је она део нас, суштина нашег постојања и нас самих. Тешко може да нас разуме онај који у свом срцу не осећа тако нешто, али ми понекад разумевање ни не очекујемо, јер знамо да смо другачији; ми желимо подршку! Чини се сувише апстрактним, али је заиста тако – ми живимо ван овог времена, превазишли смо нас саме, и УБЕЂЕНИ СМО да све ово има смисла, јер је кроз историју нашег напаћеног народа увек било смисла. Зато данас и постојимо. Хвала свима који нам верују, настојаћемо да оправдамо ваше поверење, али будите свесни да вас ОЧЕКУЈЕМО да нам се ускоро придружите у борби јер је лакше и лепше када нас је више! Свима осталима који су заспали, поручујемо да раде на себи, на обнови српске породице – темељу нашег друштва, да се склоне од свега што је погубно за нашу културу, веру и традицију, да се врате БОГУ, пронађу љубав за себе и друге, и коначно – ДА СЕ ПРОБУДЕ!

ЖИВЕЛИ!

Аутор: Катарина Комазец
април 2013.
преузето са: Дарка Божић

Advertisements

2 comments

  1. oblogovan

    Danas su pravi revolucionari oni koji smeju da izađu na crtu i kažu da su Hrišćani. Eto, to radiš i ti. Pomenula si negde da samo ja čitam tvoj blog. To verovatno nije tačno, ali danas se ljudi uglavnom stide ovako prirodnih, jednostavnih iskazivanja svog verskog stava, pa im je možda neprijatno da ostave komentar. Takva je slika stvorena o veri i vernicima.

    • cy3a

      И сами „верници“ својим понашањем доприносе таквом мишљењу… Али, нећу о томе, не ових дана…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s