„Бебе“ – Јелица Грегановић

Једна дивна, духовита прича која описује догодовштине родитеља док им деца одрастају, односно догодовштине деце док одрастају. Ех, да сам је раније читала, наша купања би сигурно изгледала много другачије 😉
Аутор је Јелица Грегановић, прича је објављена у књизи „Причи никад краја“
Надам се да ћете се и ви, бар мало насмејати:


Донела ми другарица, јутрос, да чувам Марина. Беба Марин, као што је ред у ово доба године, обучен као мече, испод две капе и капуљаче вири носић као дугме. Спава Марин као буба. Само зечје мрдају цуцла и носић. Гледам Марина, права реклама за дизање наталитета и мирног сна… а мени на памет пада само то колико година нисмо спавали због таквих, наших Марина… спавање је било привилегија, невезана за природне потребе. Спава Марин, а ја мислим „Шта ли ноћу радиш, кад сад тако мирно спаваш?”

Ово је пост за све родитеље, саборце, братство без сна… Ово је кратка борба против оног чипа за заборављање, који нам је уградила Мајка Природа, јер кад би се свега што смо проживели, са децом, сећали… наталитет би још драстичније падао.

Прво чари трудноће… баш тада ми се тако спавало на стомаку, на коме је комотно могао да се послужи ручак за четири особе… нисам могла да дохватим пертле, изували и котрљали су ме около… спавала сам где год ме наслоне… облачила сам се у двособне шаторе са камп одељења продавница спортске робе… Онда порођаји… војска саборкиња у тачкастим, државним спаваћицама, на преклоп… са мастиљавим печатом болнице на грудима (да неко не мазне ту драгоцену креацију случајно, као успомену на дивно проведено време, у цењеној институцији)… е то нећемо описивати, јер ту апсолутно поштујем подсвесну наредбу Мајке Природе: „Заборави!”… Заборавила.

Е, онда донесете кући бебу… у болници све то некако другачије иде… код куће почиње права прича… Нарочито ако је то прва беба. Да возиш ауто мораш да полажеш испит, да ти дају човека у руке и да га гајиш, не треба ти ништа, нема теорије, само пракса… Ставили ми тако бебу у креветац (јастучићи, ћебенце на слончиће, карнерићи и плишана играчка, ако тек рођена беба пожели да се поигра), загрлили се и гледамо заљубљено у наследника… Кад је отворио очи, па кад је заурлао као ватрогасна сирена, зајапурио се као цвекла… романтика је пукла као балон од сапунице… Аууу… Гладан? Жедан? Пишкио? Какио? Досадно му? Беба урла, титла нема, а ти се снађи…

Ту негде почиње доба неспавања… бауљали смо као авети по кући, била сам способна да спавам стојећи, било где, било када… грчеви, чајеви, зубићи, расту, расту, као да смо ајкулу направили, а не човека, краја нема… И тако три бебе, једна за другом… живели смо као шишмиши, тако смо вероватно и изгледали.

Сећате ли се купања бебе? Е, то је спектакл… Најстрашније појаве, на Балкану, су промаја, мраз, прехлада, које су, историјски доказано, изазивале највеће погроме у овом делу свету. Сходно томе, купање бебе, тј. свлачење исте и њено купање, су више но ризични подухвати… Ми смо бебу купали у соби… температура 67 степени, као у шведској сауни… липти зној са нас, све нам игра пред очима, сударамо се са пешкирима, меримо двадесети пут температуру у кадици… ако долијемо још мало топле воде, а додамо мало зелениша, супу можемо да скувамо, комотно… купање се изводи заливањем и поливањем… да шампон не уђе у очи, да беба не вири превише из воде… а онда, уз драматичну најаву, муж шири пешкир и напето чека… ја, олимпијском вештином, дижем бебу из воде и најкраћим могућим покретом убацујем у наручје пешкира… пролазно време одлично, 0,23 секунде…

Слична појава су облачења за шетњу, јесен, зима… ако обучеш прво себе, скуваћеш се… ако обучеш бебу, она се динста, док се ти облачиш… ако се облаче три мала детета и нас двоје – развод на помолу… Кад се само сетим оних малецких ципелица, не можеш у руку да је ухватиш, а камоли оне пертле да вежеш, а дете мрда ли мрда… рукавице, оне мале… чик угурај руку детињу унутра, без тежих повреда… а кад ти успе, за пар минута и рука и рукавица мокре у устима веселе бебе. Све друге бебе су имале ципелице на ногама, оне лепе, плаве, роза, на машнице, као за играчке, само мој син их је стално жвакао… прво заједно са ногом, а онда са ноге виси чарапица срозана, а он муља ципелу у устима… доба пужева.

После тога стиже време мобилности… тек ту почиње забава… пет година нисам кафу попила, ни јела људски… таман дигнем шољицу и … саспем је за врат, јер неки од потомака се управо доводи у смртну опасност… падање са кауча, верање у саксије, стољњак за ћоше па вуци!… пражњење фиока, окретање вазни… тада смо живели на високом нивоу, све је било, по Кишону, на бар два метра изнад пода. У нашем кревету гужва… у сред ноћи, када заспиш и падне ти позорност, екипа почиње да се ушуњава… ујутру кревет пун као око, они спавају као анђели, ми се ноктима држимо за рубове, подочњаци до пода.

Касније долази време играчака… цела кућа се претвара у полигон… јесте ли некада у мраку стали на лего коцку? Каква јапанска казна? То се зове бол! Обашка што не смеш да дрекнеш, јер они коначно спавају… у фотељама аутомобилчићи, у купатилу канте, паткице и лопатице, монструми, њихова опрема, лутке и њихов мираз, као у најбољих удавача, свуда около… Муж је тако недељу дана ходао, цаклећи се, на посао… измислили фантоми лутку, која има своје шљаштице, прашину неку светлећу, као она је вила, а то чаробни прах… Одлично! Сви смо брзо били зачарани, светлели смо у мраку, а то чудо ни да очеткаш, ни да опереш… Једно јутро сам се пробудила сва на ћоше… целу ноћ сањала але и аждаје, све ме боли… наравно, у нашем кревету неко заборавио Бетмена… са роговима и шиљцима на супер рукавицама и наребраним плаштом…

Сећате ли се дечијих рођендана, из тих периода одрастања?! Прво је мука била да не поједу пластичне кашике, жвакали су једни другима уши и рамена, касније су јурцали около као попарени, цичали и завлачили се свуда… не можеш да их наваташ за дување у свећице на торти… а онда драма… увек још неко жели да дува у свећице, нема везе што му није рођендан… палили смо свећице по десет пута, а они дували, дували, док целу торту не испљуцкају и одувају све украсе и шећере шарене.

Свако кретање на пут је било равно већој сеоби народа… какви стари Словени, они су имали битно мање ствари од нас… одлазак на море, као емиграција… носи се све, све је неопходно… ципела као за стоноге, крокодили, чамци, кантице, ајкуле, све на надувавање што постоји… компромиса нема, све им треба. Зимовања смо ређе трошили у та доба одрастања… имали смо премало руку.

Сад смо порасли… сад јурцају около, наватај их ако можеш… сад помислим да и није било тако лоше када су милели по поду и жвакали тепих… ћерка је тада изгризла сто у дневној соби, још увек носи трагове малецких зуба… жао нам да га мењамо… а сад не можеш да се нателефонираш, да их пребројиш… само јурцају.

Ако је овај пост читао неко, ко још деце нема, молим да га одмах заборави, у циљу продужетка људске расе. Није то баш све тако. Шалила сам се 😉

Јелица Грегановић, из књиге „Причи никад краја“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s