крај школске године

Текст који следи написан пре неколико дана, сасвим другим поводом. Али, након најновије политичке игре која се, поново, ломи преко дечијих леђа (иако нас убеђују како су то урадили у најбољем интересу деце!) одлучила сам да нећу ћутати. Неће овај чланак ништа променити, али нека се бар чује и мој глас!


У држави у којој ништа не функционише – СВЕ је проблем и СВЕ је важно.
У народу који није народ, већ скуп појединаца (испраног мозга) ништа није свето и СВЕ има своју цену.

Породица је темељ сваког народа. Кроз односе и везе које постоје у породици граде се односи и везе у народу. Погледајмо какве су нам породице: брат са братом не говори, свађају се око имања, наслађују се патњама оног другог, снајке и свекрве ни на Славском ручку нису заједно, терају инат једни другима… Много, заиста много злобе влада у породичним односима. Ретки су примери складних породица, али и то углавном не иде у ширину породичног стабла, већ само на 2-3 суседне гране.

Професија која представља темељ сваке државе. Требало би да њом се баве људи:
– који су стручњаци у својој области
– који воле свој посао
– који знају пренети своје знање другима, који знају заинтересовати и мотивисати и развијати урођену радозналост свих нас
– који имају високе моралне квалитете
Рад свих ових људи јесте под лупом јавности, и треба да буде. Они који добро раде свој посао имају потврду о квалитету свог рада, кроз животе својих бивших ђака. Заиста сам читала дивне блогове учитељица и наставника кроз које се види ентузијазам са којим раде свој посао.
Са друге стране, постоје и они други: учитељице које стварају негативну такмичарску атмосферу у одељењу фаворизујући своје миљенике, наставници чије оцене „имају цену“, наставници који својим понашањем не представљају узоре какви би требало да буду… Јесу, и они су људи, и они могу погрешити, али… Греши се једном или два пута. Ако је такво понашање стално – то више нису грешке.
Оно што је жалосно јесте што због једног или два лоша примера у школи од сто наставника цела школа дође на лош глас. Па се и родитељи осиле, јер виде да такве негативне ствари пролазе некажњено, и почну малтретирати наставнике који савесно и поштено раде свој посао. Ако директор не спречи та малтретирања, већ подлегне (негативном) притиску јавности, не само што потврђује лош глас који се шири о школи, већ продубљује разједињеност у колективу, повећава количину негативне енергије између колега, повећава злобу међу колегама, а то се, на крају, преноси и на ђаке. Иако сви причају да све то раде због деце, кад се мало боље сагледа целокупна ситуација – лако се долази до закључка да је то само прича.

Наставници су разједињени. Као и народ, не представљају целину, већ скуп појединаца. Несложни су, јер они који добро раде свој посао углавном ћуте и раде. Они који су најгласнији су они који не раде како треба и онда покушавају да галамом скрену пажњу јавности са својих „грешака“. Медији такође врше негативну рекламу, јер се у њима спомињу само лоше ствари које се дешавају.
Наставници би требало да буду елита нашег друштва, они би требало да буду покретачка снага напретка. Али, они су постали пасивна, разједињена маса која не зна да размишља, која нема снаге ни мотивације да покрене се како би променили оно што у школству не ваља. Е, Србијо моја, ко данас учи твоју децу!!!

Има светлих примера, хвала Богу, али мало их је. Ја скидам капу свима онима који у овом сулудом времену када СВЕ има своју цену нису продали своју част, свој образ, који раде савесно и поштено.
А за све остале, надам се да ће им овај чланак бар мало помоћи да отворе очи, да увиде своје грешке, па да од септембра начине онај први, најтежи корак у мењању самих себе.

Advertisements

4 comments

  1. oblogovan

    Podeljeni smo, na svaki način… Četnici-partizani, evropa- neevropa, zvezda – partizan, vera – nevera, a najveći je apsurd što mi ne možemo da se okupimo ni oko rodjene zemlje, nego je neki vole a neki joj se podsmevaju… Previše je dobrih izginulo kroz vekove, mi koji smo ostali… Hm… 😦

    • cy3a

      Знаш и сам да сам већ писала о тим поделама… Ово је само поглед из другог угла… А све је исто 😦

    • cy3a

      Један виц каже:
      „Избио у шуми велики пожар. Све животиње почеле да беже. Једино је колибри узео кап воде у кљун и кренуо назад да гаси пожар. Кад су остале животиње почеле да му се подсмевају смирено је одговорио: „Ја знам да сам учинио све што је до мене!“ “
      Ја сам као и тај колибри, радим оно што је до мене – покушавам променити себе!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s