ЧокоВлада

Гледам ЧокоВладу. И децу око њега. Ори се цео паркић од њихове граје. Уживају и он и деца. Играју се неких старих, заборављених игара. Трчи ЧокоВлада, трче и деца. И слушају га 🙂
Тешко је поверовати какав тежак живот је ЧокоВлада имао. Једна трагедија за другом. Али, деца су му дала снагу да настави даље. Неки кажу да је подетињио. Можда и јесте, али то је много боље него бити као остали одрасли у паркићу. Изведу децу у паркић не да би се деца играла, него на партију трача. На децу углавном нико ни не обраћа пажњу. Осим ЧокоВладе. Да, заборавих да кажем – њега не воле само деца. Воле га и одрасли 🙂

Кроз главу ми пролази тема се неког форума од пре пар година. Наслов је отприлике био „Педофил и како га препознати“. Писала мајка двогодишњег сина, која сумња на породичног пријатеља, кога је затекла у соби свог сина. Колико сам закључила из осталих порука дотичне особе она живи у Америки, па је такав страх од „породичног пријатеља“ нормалан и оправдан. Али, појавише се теме сличног садржаја које пишу жене које живе у Србији. Да ли би оне и ЧокоВладу прогласиле за педофила? И то само зато што су љубоморне на њега јер он зна да се игра са њиховом децом? На Западу (оном истом дивном, цивилизованом, демократском) ЧокоВлада би одавно био у затвору као педофил!

Постоје такви људи (педофили) и заиста се треба чувати. Треба пронаћи начин да заштитимо оно најдрагоценије у нашим животима – нашу децу. Треба их научити да се играју, бити дете са њима, играти се са њима чак и кад смо уморни. Али, треба их и осамосталити. Тешко је успоставити ту танану равнотежу, али то и јесте тежина родитељства. Јер, на изласку из породилишта нико ти не даје гарантни лист нити упутство за употребу. Хиљаду људи око тебе рећиће ти две хиљаде различитих савета, а можда твом детету треба нешто чега у тим саветима нема. За много ствари можеш се ослонити на свој инстинкт, али за неке треба послушати старије… Тешко је бити мудар, а то је оно што нам свима треба…
Погледајмо понекад око себе. Можда постоји још неки ЧокоВлада који нам говори како бисмо се могли играти са својом децом. Допустимо им да имају „великог другара“, поред толико „малих“… И то им је потребно на путу одрастања… Потребно је указати им поверење, јер оно се гради од малих ногу… Тежак, дуготрајан процес… Препун грешака, странпутица, слепих сокачића… „Тешко је само првих 20 година“ 🙂

Advertisements

3 comments

  1. vesna

    Divan je ČokoVlada. I dobro ste zapazili onu paranoju pedofilsku, američku, tata ne smije zagrliti svoje dijete, a manijaci haraju. Ja se isto volim igrati s djecom, radije nego u prazno pričati s dosadnim mamama, pa i neka podjetinjim kao ČokoVlada, koji je bio divan.

  2. Повратни пинг: сцене из паркића | cy3a

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s