„Никада више” – Рада Јањушић Марић
Ја никада више видјети нећу
дим што се из родног дома вије,
пропланке драге, гдје ме ко дијете,
јутарња роса по лицу мије.
И никада више осјетити нећу
мирис прољећа у топлом мају,
а нигдје оно није тако
мирисно као у родном крају.
И нигдје љета топлија нису
као тамо гдје ми душа оста,
гдје умјесто драгог дома сада
има само пепела доста.
Ја знам да је тамо далеко
све спржила нека рука клета,
али више волим и паљевину своју
већ сва блага туђег свијета.
Пред иконом клечим и сузе роним:
Господе Боже ја ти се молим,
помози мени да још једном
станем на земљу коју волим.
Помози мени да опет ко некад
запалим свијећу на гробу тамо,
гдје мртви чекају, као да моле,
да осјете мирис тамјана само.
преко Rada Janjusic Maric
cy3a 