„Шта и како замишљам?” – Demijurg

Замишљам двоје младих људи, момка и девојку, који се воле, држе за руке и верују у неки нови, хумани свет. Они су дубоко свесни друштва у коме живе. Свесни су примитивизма и малограђанштине која их окружује, свесни су лажи и уцена које допиру са свих страна, али и поред тога они су оптимисти и они се боре.

Њихова слобода је јача од несреће којом су окружени, јер се заснива на бујању младости, вери у живот и у људе. Они нису дегенерисани начином живота који воде, они се не опијају, не вире им шприцеви испод рукава, не иживљавају се над другима. Они живе и настоје и другима да улепшају живот. Држе се заједно. Чувају једно друго. Искрени су, драги, лепи и насмејани. Они су симбол слободе. Они су слобода. Они су извор који својом бистрином чисти све пред собом. Они су песма…

Њихова вера је јача од вере верских фанатика; јача, јер се заснива на истинској борби за рај на земљи, а не за имагинарне рајеве на небу. Њих боли туђа бол, они нису имуни на туђу несрећу – они не могу да окрену главу на другу страну и да гледају своја посла. Не, јер је овај свет њихов посао. Они немају други свет, свесни су да могу да га учине бољим и лепшим, и труде се на све могуће начине, својим примером, заједно са другима, да то и ураде.

Они су истовремено и еколози, и песници, и педагози, и радници, и љубавници. Они су све наспрам света који их своди на ништа. Они су све наспрам света који све око себе своди на ништа и брише све што је људско; наспрам света који брише традицију, брише природу, брише љубав, емоције, додир, блискост…

Тражим то двоје младих у људима око себе. Упорно их тражим и све теже их проналазим. Видим само очајнике препуштене прљавштини која их носи. Видим само исфолиране фаце које трују све пред собом. Уместо да се уздигну и полете, они тону све ниже и ниже. Видим само промашаје који се ређају један за другим, видим уништење свега постојећег, и систем који разара све пред собом. Видим само беду, јад и очај.

Видим људе овакве и онакве, срећем их сваки дан, свуда, где год да се окренем, али све ређе видим човека. Нема га, нестао је…

Навикао сам на грубост, увреде, празне приче, навикао сам, мада нисам пристао на њих, и никада и нећу. Више ме изненади нечија благост и саосећање, нечији осмех и пружена рука, просто ме задиви и дирне као човека, него безосећајност и примитивизам.

На зло се човек ионако навикне, као на физички дефект, док се доброти увек изнова радује…

Гладан сам, као и сви, искрене љубави, праве људске пажње и подршке. Гладан сам, а понекад и очајан, окружен бескрајном празнином која је све већа и већа. Али и поред свега трудићу се да целим својим бићем сачувам то двоје младих људи у себи, јер без њих, без те вере и наде у боље сутра, ништа друго није вредно.

Ако одустанем, како могу да очекујем од других да се боре?

преко Šta i kako zamišljam?

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s