„Не, нисам песник“ – Фјодор

Не, нисам песник, зашто да лажем?
Ја само ваздух друкчије дишем.
Некад не умем речи да кажем,
Већ их кроз песме потајно пишем.

Нисам ни подлац, који сем себе
Не види ништа на овом свету.
Костим човека каткад ме гребе,
Па се маскирам у поету.

У очима мојим стихови пале
Пламен живота, и кажу: „жив си!“
Пред истим местом многе су стале.
У њега ушла једина ти си.

Слутим да време полако тече
И крај се болни ближи све више.
Једном ће твој лик јесење вече
Нанети сетно, са дахом кише.

И ти ћеш, можда, у полутами,
Хладној и немој, сетит се мене.
Боље ће бити будемо л’ сами,
Не зови, залуд, успомене.

Никада, мила, не брини за ме,
Мени је туга одувек блиска.
Ја вечно бићу становник таме,
Скривен под звоном песничког вриска.

Не, нисам песник, зашто да кријем?
Ја само каткад отужно певам.
Стихове благе, к’о нектар пијем,
И тако, сетно, песнички сневам.

Фјодор

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s