„БАЈКА О ЦРНОЈ ОВЦИ циклус БАЈКОВИТЕ ПЕСМЕ“ – Мирјана Цветковић

НАРАТОР:
Некада давно, ил’ можда скоро,
причао причу наш деда Боро:
На једној ливади, ту покрај шуме,
пасло је стадо пастираТуне.

Упекло сунце, зелена трава,
а пастир Туна у хладу спава,
крај њега Шаров, вучину сања,
режи у сну, шумом га гања.

Овце ко овце, не траже хлада,
свака им зелена травка драга,
ко беле грудве са снежног поља
свака све лепша, од друге боља.

Све су заједно, ко право стадо,
ко једна пасу, тако им драго,
само је једна по страни стално
сасвим је црна, за причу главно!

Неће је сестре, та све су беле,
она је црна, па је не желе,
свака од ње окреће главу
загадиће им зелену траву.

1. БЕЛА ОВЦА:
БЕЕЕЕЕЕЕЕ каква је брука,каква срамота!
Гледајте сестре ђаволљег накота!
Па њој је руно потпуно црно!
Откуд је ветар само одув’о?

2. БЕЛА ОВЦА:
Ту међу нама место ти није!
Ружна си, грозна, што да се крије!
Кад ти је вуна толико црна
и душа ти је трња пуна.

ЦРНА ОВЦА:
Станите, сестре, неправда то је!
Па шта вам смета руно моје?
Ја јесам црна, родих се тако,
ал’ нисам крива ни мало за то!

1. БЕЛА ОВЦА:
Гле, још се буни! Ђавољи соју!
Па ко ти кроји судбину твоју?
Иди међ’ такве каква си сама,
није ти место ту међу нама!

2. БЕЛА ОВЦА:
Утуви, овцо, у тврду главу
иди у свет па тражи славу.
Шта нас је брига за тебе једну,
ко би те трпео тако бедну?

3. БЕЛА ОВЦА:
БЕЕЕЕЕЕЕЕ не троши време, сестро драга,
нека се губи некуд без трага,
Док Туна спава, док Шаров дрема
и овог уљеза треба да нема!

ЦРНА ОВЦА:
Грешите, сестре, ал’ шта је, ту је!
Ни једна од вас неће да чује,
моје је срце исто ко ваше
и горке речи њега не плаше.

Можда сам друкчија, али сам иста,
душа ми мирна, савест ми чиста,
мени ни једна од вас не смета,
ал’ ипак идем до на крај света.

НАРАТОР:
И црна овца, тужна и сама,
док јој јад душу ломи и слама,
кренула некуд, Бог ће га знати,
да се никада више не врати.

Ал’ бајка не би бајка била,
можда је ово добра вила,
можда је дошла ко зна одакле
да сестре овце у срце такне.

Бели се стадо, пландује лењо,
чак је и ветар хитри задрем’о,
само се вуја кроз шуму шуња,
љутит и гладан цео дан луња.

ВУК:
ГРРРРРРРРР Јој што сам гладан, крче ми црева,
стомак ми завија, а глад ми пева,
тако бих радо смазао нешто
што год да могу украо вешто.

Дивног ли стада на крају шуме,
овцу бих мазнуо, то вујауме!
Док пастир спава, док Шаров дрема,
овчице драге има да нема!

НАРАТОР:
И сасвим тихо, ни лист да шушка,
опрезни вуја около њушка,
да љути Шаров, сачувај ,Боже,
не грицне мало вујине коже.

И таман зверка мерка ли мерка
коју би овцу белу да шчепа,
зачу се вика, настаде граја,
савим из шуме са другог краја.

ЦРНА ОВЦА:
Узбуна! Узбуна! Опасност! Вук!
Шарове крени у брзи трк!
Спасите главе, овчице сестре,
нико од вас да страда не сме!

НАРАТОР:
Настаде хаос,гужва и стрка,
преседе вуку жеља да крка,
граби у шуму, а за њим куче,
само му срце ко бубањ туче.

Шта да вам причам, знате и сами,
сад црна овца захвалност мами,
сад је сви воле, сад је сви пазе,
бирају овци најлепше стазе.

Бајка ко бајка, ту краја нема,
Шаров и даље у хладу дрема,
вуја се сакрио у своју логу,
крче му црева док лиже ногу.

А овце пасу ко грудве беле
и црна с њима. Сада је желе!

МИРЈАНА ЦВЕТКОВИЋ
преко Обнова српске духовности

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s