„Заблуда“ – OljaKa

Лутајући данас блогосфером, налетех на текст који ми је измамио сузе. Вероватно зато што је и моја рана сувише свежа… Желим га поделити са свима вама… Можда се још неко пронађе у стиховима у њему записаним:


Данас сам била на гробљу да посетим вечну кућу моје мајке. Не идем често на гробље. Само онда када осетим потребу да видим место где су сада они, који су велики део мог живота били присутни у њему. Не волим гробља, јер ме она увек подсете на коначност, на неповратност многих. Уздрма ме сазнање да испод тих камених плоча почивају земни остаци оних које сам неизмерно волела и онда крене туга. Опет. Као кад повредиш рану која се смирила, ћути, почиње да зараста, а онда те неко или нешто запара и тек младу скраму раздере, а она те запече, па ти дође да вриснеш, али, прогуташ јаук и одћутиш. Нема сврхе, не помаже. Болеће ме  и овако и онако.  Поражена схватим да ће тако бити до краја, мог.
Данас, седим на клупи и гледам слику моје маме, на том камену. На њој је имала негде око 45 година, баш кад је добила прву унуку. И она гледа мене, а није ту, а опет јесте, у мени.
Почињу мисли да се роје, враћају се сећања, у млазу, али опет, схватим, ничега од тог нема више, ништа се неће ни наставити, ни поновити, само ће време наставити да тече, али неће донети ни олакшање, ни мањи бол.
Морам да прихватим коначност и да потврдим, што вероватно многи који су се сусрели са губитком оних које воле знају, да време не лечи све.
Стихови доле написани су сами истекли из мене, после доласка кући. Записала сам их  да их сачувам од заборава, мог.

Заблуда

Од давнина, кажу,
све излечи време.
Ја знам, лажу,
јер ово болно бреме
што носим у души,
још ме боли, гуши.

Кажу,
временом преболиш.
Лажу,
само утрниш.
Иде живот, тече,
ал’ рана на срцу
ипак стално пече.

Кад се сетиш, имао си,
срећан био, летео си.
Ал’ сад немаш више никад,
оне што су твоји били,
што су ти се радовали,
грлили те и волели,
које ти и даље волиш
и не можеш да преболиш.

Кажу,
време лечи и зацели, сваку рану.
Лажу, јер душу болом одрану,
никад излечило није.
Само је копреном успомена уљуљало
јер само је то од оних које више нема, остало.


Хвала драгој блогерки ОљиКа на тексту, а оригинал можете прочитати на адреси: Zabluda

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s