Зашто?

У његовом случају, како се чини, не важи она народна „о покојнику све најбоље“. Сада када је отишао, сви почињу да причају. Сви су све знали, а ћутали су. Зашто онда сада проговарају?

Господ је хтео да се он роди другачији од осталих. Имао је Он разлога зашто његовим родитељима даје такво дете, али они нису били на висини задатка. Они су га одгурнули, одбацили као тринаесто прасе. И створили су непремостив јаз међу својом децом, па затим међу њиховом децом… Јаз који још увек постоји… Можда ће га тек неки далеки потомци успети премостити…

Болесно дете треба волети, разумети… Није лако, породица болесног детета то најбоље зна, али љубав би требало да буде довољно јака да пружи нежност и разумевање… Прочитах пре неки дан два текста о аутистичној деци:
интервју са оцем аутистичног детета
одломак из књиге чији је аутор тринаестогодишњи Јапанац
Потребно је, понекад, покушати сагледати свет из њиховог угла, па видети колико је и њима тешко, и колико их боли што „нормални“ људи их олако одбацују.

Има у нашем народу једна табу тема о којој се не прича – психичке болести у породици. Родбина се свим силама труди да се НИКАДА не сазна за постојање таквих болести. Никада нико није покушао да размисли да би било боље да се зна, јер ако се зна онда можда и може да се нађе решење, лек… Овако, они су свог „другачијег“ сина оженили. И ћутали. Фолирали да све је у реду. Док и унук није постао „другачији“. Тада су их одбацили. Без речи. Без објашњења. Лагали пријатеље, наравно оптужујући њега, а пошто су сви знали да је „другачији“ веровали су!

Сада, када њега нема, сада када ни његових родитеља нема, и даље је много питања остало без одговора. И боли када кажу „знали смо, он је увек био другачији“. Зашто сада? Зар покушавају да смире своју савест? А када је, можда, његовој жени требала помоћ, ћутали су. Зашто не буду доследни до краја, зашто позлеђују ране које никада неће зацелити?

Не знамо због којих грехова су његови родитељи били кажњени. Можда и није била казна. Остаје чињеница да се грана дрвета која је носила презиме угасила. Остаје чињеница да је породично стабло расцепано на две половине, раздвојене. А нико није ни помислио да „крв није вода“ и да „гени су чудо“.

Можда ће некада неки њихови потомци наставити ову причу и попунити рупе које постоје, а које нико не жели попуњавати. Сви су прихватили овакво чињенично стање, уз болно питање „Зашто?“

Advertisements

2 comments

  1. aprilia29

    Skrivanje bolesti je samo način da ta bolest bude još teža. Prihvatanje sebe onakvih kakvi jesmo mnogo znači za lagodniji život, našli bismo način da bude lakše, ljudi bi nam pomogli, prilagodili se, sve bi bilo lakše.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s