неколико цртица у недељно јутро

1. на улазу у један храм Господњи стоји следеће обавештење:

Шта рећи?

2. „Ако може да оде негде где се живи боље – нека иде. Овде се заиста много стресно живи. Волим ја ову земљу, зато сам се и вратио, али…“ – ове речи ме дочекаше на улазу у храм. Окренем се и угледам свештеника, старешину храма. Иначе, један диван човек, свој посао ради савесно и поштено. Али, имам утисак да уместо правог хришћанског живота он службу Божију доживљава само као посао. Какав пример овај пастир даје својим парохијанима? Зар не би он први требало да верује, да цео свој живот препусти промислу Божијем?!

3. Имала је „све“. И за то „све“ што је имала све заслуге је приписивала себи. Никада није ни помислила да јој је било ко било чиме помогао. Чак и у најтужнијим и најтежим моментима није се окренула Богу. И данас, када јој је помоћ, заиста неопходна, она упорно понавља „Ко сам ја да мени ти људи помажу“. Тешко јој је да схвати да Господ даје нам и недаће у животу како би нас нешто научио, како бисмо са захвалношћу примили помоћ коју нам Он даје кроз људе.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s