Једна ситна прича

Не некад давно и не негде далеко него сад и ту, врло близу, живе Мали човек и његова сестра Мала жена, син и ћерка Великог човека и Велике жене. Живе у једном малом, ситном граду који је велики само онима који у њему живе. Јер таквих је градова више од 20 у земљи у којој је Ситни град, таквих је земаља 20 на планети Земљи, таквих је планета више од 2000 у Млечном путу, таквих је галаксија безброј у Васељени.

У том Ситном граду једне ситне ноћи зачула се грмљавина. Грмљавина је, као и све људске бриге, непријатна, али и неминовна и пролазна, те самим тим нормална и свакидашња. Пробудила је те ситне ноћи грмљавина Малог човека и Малу жену и из њихових орахових љуски пренела их у локвањ Великог човека и Велике жене. Мали људи загрлише Велике и Велики мале. Тако их је пролазио страх, и једне и друге. Били су само задовољни и као и сви задовољни људи, нису размишљали него осећали. Али да их је неко питао да кажу шта осећају, Мали људи би рекли нешто овако:

– Дивно је у загрљају Великог човека и Велике жене. Они су јачи од грома, топлији од сунца. Докле год нас грле, све је у реду.

Велики људи би рекли:

– Дивно је у загрљају Малих људи. Они су невинији од зоре, бељи од дана. Докле год нас грле, све је у реду.

И тако живе, ситно и срећно, људи, Мали и Велики, у Ситном граду. Задовољни што их и олује спајају и подсећају колико значе једни другима.

преко Darko Djogo

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s