„Сонет Јовану Дучићу“ – Саша Мићковић

Ти и сада сниваш о жени и сласти,
светијој од свеће, чистијој од жишке.
Ђинђуве дариваш и стих свиленкасти,
док јој груди бајне, к`о завреле кришке.

А Она још чека, устрептале коже,
да сутонске магле тајанство удахну,
и додири красни образе обложе,
па гробом, пред свитај, ваши сни усахну.

Остаће за вама само мирис смиља,
тамљана и уља, етеричног даха.
Зарониће љубав сред смртног обиља,

јер у ствари све је крта шака праха.
Валс ће да утихне, и пашће лепеза,
у млетачкој свили и кадрилом језа!

Саша Мићковић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s