епилог приче о годишњем одмору, односно још једна прича о директору школе

Још у време док је био „само” заменик директора ђаци су знали да кажу „Он је у ‘Л’ (кафана близу школе)”. Покушавала је да их ућутка говорећи да није лепо да тако причају за заменика директора, али су они одговарали „Зашто, кад он јесте у ‘Л’?” На крају је покушала да се нашали говорећи „Шта ли о мени причате мени иза леђа?” Њихов одговор је био „За вас не можемо да кажемо да сте у ‘Л’, кад нисте”.

Још тада је знао да јој каже „Жалили су се родитељи на твоје оцене, не смеш то тако да радиш!” Захвална му је на томе, јер је баш да би избегла такве сцене развила систем рада и оцењивања који је одговарао и њој и ђацима. Њој је омогућавао да се посвети деци која желе да уче и да нешто науче. А онима којима је животни мото „Ко зна зна, ко не зна 2” давао је могућност да радом и трудом зараде двојку.

Он је у међувремену постао директор, и даље је редовно посећивао „Л”, и увек био на страни родитеља и ученика…

Веровала је да никада неће доживети претње родитеља.

Прилагођавала се одељењима, покушавала да чак и најнезаинтересованије ђаке „натера” да редовно раде на часовима. А онда су једног јутра, након завршених часова у том одељењу, пред крај првог полугодишта, упали отац и мајка и почели да вичу на њу. Требало јој је времена да схвати о чему причају: њихов син само из њеног предмета има 1, а и шта ће му тај предмет… Узалуд је она покушавала да им објасни зашто је добио 1, где је погрешио, да објасни да је довољно да уради ЈЕДАН, најлакши задатак да добије 2… Они је нису уопште слушали. Викали су како ће тражити да њихов син пређе у другу групу, код другог професора, да имају везу у Министарству, па ако њихов син буде имао 1 на полугодишту да ће се они потрудити да она остане без посла… Она је и даље, наивно, покушавала да им објасни да он само треба да научи један, најлакши задатак, и кад га уради – добиће 2. Они су је питали да ли је дошљак, на шта је она, збуњено, одговорила да јесте. И они су рекли да је то увек тако, да се над децом увек иживљавају дошљаци! И, пре него што су излетели из кабинета, мајка је рекла „Знамо ми… Рекао је нама директор… Нека је вама са срећом, па ћете видети и сами…” (алудирајући на чињеницу да је трудна! И не знајући да њој то није прво дете!) Онда су излетели, залупили врата и наставили да вичу и на ходнику. Њу је она позвала психолог, записала у неку свеску шта се десило и рекла јој да обавезно обавести школског полицајца. Полицајац ништа није записао. И на томе је остало! Срећом, татин и мамин син је научио и више од једног, најлакшег задатка, добио тројку следећи час, а као закључну оцену добио, потпуно заслужено, 2.


И такав директор, коме су уста пуна закона…

Писала сам већ о годишњем одмору. А ево и епилога:

Ја сам најпре отишла у Министарство рада, где су ми рекли да ја имам право на годишњи одмор, да се он законски мора искористити до 30. јуна следеће године, али да због специфичности рада у просвети – одем да се распитам у Министарству просвете око термина коришћења одмора. Наглашено ми је да МОРАМ добити писмени одговор, иначе им могу позвати (просветну) инспекцију.

У Министарству просвете су ми рекли да имам право на одмор, спомињали надокнаду штете ако не искористим одмор до 30. јуна грешком послодавца, али да сачекам да добијем писмени одговор, па да се онда још једном консултујем и са њима и са Министарством рада да видимо шта даље.

Када сам правнику у нашој школи рекла да тражим да ми се достави писмени одговор, он је, након неколико дана изјавио да он није пронашао одредбу у којој пише да мора да ми се писмено одговори, да директор жели да разговара са мном, али да тренутно није ту и да је директор, позивајући се на члан 75: „У зависности од потребе посла, послодавац одлучује о времену коришћења годишњег одмора, уз претходну консултацију запосленог.” изјавио да зато што је школска година у току, не може да ми да одмор, јер сам потребна. У том истом члану пише и следеће: „Ако послодавац не достави запосленом решење, сматра се да је запосленом ускратио право на годишњи одмор.” Ја сам рекла да ћу сутрадан свратити до директора да поразговарамо, и да су ми у Министарству рада рекли да морам добити писмени одговор.

Сутрадан, правник ми је рекао да свратим код њега, да директор жели да разговара са мном. Ја сам отишла и доживела прави шок. Сада одједном могу да добијем одмор (додуше, само 10 дана, јер ми је толико остало до отварања породиљског одсуства), сада сам одједном ја некоректна – иако сам само ишла да се распитам о својим правима. Сада је и директор питао зашто не отворим боловање, кад је боловање 100% (а јутрос се јавила жена на Студију Б и рекла да 35% од Града није добила од јула месеца!). Малтене сам испала државни непријатељ. А ових 10 дана одмора (односно, први део одмора) сам добила само да би ме ућуткали!

И тако, од јуче сам на одмору. Поново сам отишла у Министарство рада, да само потврдим да сам добро протумачила члан 73: „Ако запослени користи годишњи одмор у деловима, први део користи у трајању од најмање три радне недеље у току календарске године

И речено ми је да први део треба да траје три радне недеље, али је мени породиљско ограничавајући фактор, да је само решење технички неисправно… Све у свему – појео вук магарца!

Поставља се неколико питања:

– како то сад одједном имам право на одмор, а пре месец дана (када сам још увек могла искористити ЦЕО одмор) то није било могуће

– зашто, ако је већ имао спреман аргумент зашто ми не одобрава годишњи одмор, није дао писмено образложење него је, чим сам споменула Министарство рада, брже-боље ми дао 10 дана одмора

– како му се више исплати да ја будем на боловању, него на одмору? У оба случаја мора да обезбеди замену, зар не?

Подсетићу да у Закону о раду такође пише и следеће:

Ако послодавац не достави запосленом решење, сматра се да је запосленом ускратио право на годишњи одмор.

Ако кривицом послодавца запослени не користи годишњи одмор, има право на накнаду штете у висини просечне зараде у претходна три месеца, утврђене општим актом и уговором о раду.


Моја борба са ветрењачама делимично успешно окончана. Пишем све ово да бих указала да радници ИМАЈУ права, иако је чињеница да је Закон писан више на страну послодавца. Баш због тога треба инсистирати на остварењу СВИХ права која нам Законом припадају. Неће послодавци бити одушевљени, њима је увек у интересу да нас закину. Али, ако су им већ уста пуна Закона, онда их натерајмо да га и спроводе!

6 comments

    • cy3a

      И писано је са тим циљем – да људима укажем да не треба одустати, да се треба борити за своја права!
      Хвала ти 🙂

    • cy3a

      Ја морам да се борим. Не само због себе, првенствено због своје деце!
      Можда понекад изгледа да нема смисла, али мислим да је још горе предати се без покушаја. Човек мора да учини све што може…

  1. Повратни пинг: 5. дан захвалности – Душан | cy3a
  2. Повратни пинг: говор мржње на интернету | cy3a

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.