25. марта 2014.

„Злочин и казна“ – Миодраг Томић Стублински

На истоку сунце не исходи,
Над Србијом надвила се тама,
Злочинци су стално на слободи,
А Србија к`о сироче сама!

Навалила и ала и врана,
На вековну српску отаџбину,
Нема ноћи ни белога дана,
Да нам комад земље не откину.
Под маскама сакривају лице,
У чизмама ђавоље копите,
Понос су им бодљикаве жице,
НАТО зври никад нису сите.
Опет Немци на исток се кане,
Наполеон из мртвих се буди,
Жар фашизма мог`о би да плане,
За стрељање спремне српске груди.
Погубиће тело ал` не могу душу,
Исток моћницима мир Божји нуди,
Ко не слуша песму – слушаће „Каћушу“,
и Светском поретку неко ће да суди.
Изродима српским већ суђење тече,
Од народне клетве ни смрт није гора,
Понеке већ стиже шта им Лазар рече,
За издају цена платити се мора,
Америка силна у сну није снила,
Да ће жута раса да подигне главу,
Са истока опет невидљива сила,
сместиће под земљу америчку славу.
Моћници света што сејете страх,
маните се убилачког манира свог,
Прах сте били – и опет бићете прах,
За злочине страшне казниће вас Бог!