Моја порођајна прича – прва

Настављам са својим подсећањима како је то било прва два пута. И започињем већ најављену причу о домовима здравља и породилиштима у Србији.


Делове следеће приче сам својевремено објавила на неким родитељским форумима и порталима. Сада је допуњавам:

  1. трудноћа

    Све је почело када је почела да ми смета кафа ујутру. Нисам баш одмах схватила о чему се ради, али након неколико дана пита мене мој драги „А кад ти треба да добијеш?” И ја се ту бацим на прорачунавање, и закључим да би било паметно да зовнем доктора, да закажем преглед, да видим шта ће он рећи. Од раније сам знала код кога ћу ићи (иако, то морам да напоменем, ради искључиво у приватној ординацији, тако да сам знала да ме неће он порађати!). Први пут сам ушла у ординацију сама, на неком црном екранчићу видела зрно пасуља „из кога настане човек”… Апсолутно нисам схватала шта ми се дешава. Кад смо изашли из ординације доктор погледа мог мужа и пита „Је л’ он кривац 🙂” А он није знао шта ће од среће.

    Ја сам постала свесна да сам трудна неколико дана пред порођај!

    Следиле су уобичајене анализе. Након што је дабл тест био „мало лошији” (а тек ћу касније сазнати да је то чиста статистика!!!), морала сам отворити картон и у дому здравља (то је посебна прича, можда је и напишем једног дана), да добијем упут за амниоцентезу. Кад сам требала да је закажем, полудела сам од будалаштина којих сам се наслушала (највећи бисер је био „ако сте у тренутку зачећа имали 35 година, онда можемо да вам закажемо”). На крају одем до института за мајку и дете, генетичко саветовалиште. Они ме малтене отерају у три лепе. Изађем из зграде, догегам се до аута, само што не почнем да плачем. Наслоним се на ауто, препустим се тој навали негативних осећања, да изађу из мене. Након подужег времена, успем некако да се саберем и кажем себи „Сузо, не брини, биће све добро, ако Господ је тако рекао”. Од тог тренутка, па надаље заиста сам била потпуно опуштена. Тог дана био је рођендан једне дивне жене, назвала сам је да јој честитам (и саопштим лепу вест), напунила се позитивне енергије и храбро кренула на пут који се зове Трудноћа!

    После се испоставило да је трипл тест био много бољи, и мој доктор је завршио са целом причом око амниоцентезе (више је није ни споменуо).

    Током седмог месеца, можда је био и осми, када ме је докторка у дому здравља питала где планирам да се породим, почела сам да се интересујем и за „вежбе за труднице”. Након консултација са неколико мени драгих особа у које имам пуно поверења, као и са доктором одлучила сам се за Вишеградску. За вежбе сам се одлучила када ми је моја драга пријатељица рекла да су њој толико значиле да је чак и у другој трудноћи ишла на вежбе!

    И кренула сам. Иако на интернету могу да се нађу Кегелове вежбе, као и технике дисања које треба користити на порођају, оно што је мени највише значило је прича о порођају. Кроз часове вежби сазнала сам шта ме очекује, да је најважније бити опуштен што дуже, а у одлучујућем моменту слушати бабицу!

  2. порођај:

    Када нам је бабица на вежбама причала да постоје потпуно безболне контракције нисам ни слутила да ће баш то мене да задеси. Иако је она нама описала како да их препознамо (теоретски сам то лепо знала) кад су се појавиле, мислила сам да је то зато што сам нервозна (ионако је порођај каснио у односу на предвиђени термин). Кад сам отишла на контролу, односно ЦТГ (то је као ЕКГ, само за бебине срчане тонове), што је обавезно сваки дан ако порођај касни и рекла да осећам напетост у стомаку, кад ме је докторка прегледала, рекла је да сам почела да се отварам и упутила ме у породилиште. Мој драги каже да сам кад сам изашла из ординације била тотално слуђена, што и јесам! То је било негде око пола 2.

    У породилишту најпре сам провела неких 3 сата у „соби за припрему“ (где се обављају све оне „одвратне“ ствари пред порођај (бријање, клистрирање) ), да би ме око пола 5 сместили у „салу“, тј. бокс. Одмах су ме прикључили на инфузију где додају и неке лекове да убрзају контракције (а ја и даље не осећам никакве болове!!! Да није ЦТГ-а, који прати и контракције и на коме видим да оне ЗАИСТА постоје, питала бих се шта уопште радим ту!) Болове сам почела да осећам након што су ми прокинули водењак (то је ваљда било негде око 5 или пола 6), тако да нисам сигурна да ли је оно што сам осећала контакције или напони. Знам само да ми је бабица у неком тренутку испразнила бешику (катетером), и да је након неког, за мене кратког времена, дошла бабица и рекла да крећемо у порођај!

    У том делу су ми вежбе највише помогле, јер сам тачно знала шта и како треба да радим, тако да је сам порођај, односно истискивање бебе из порођајног канала трајало само два напона, односно пар минута. И, имам утисак да је Ана прокмечала пре него што је цела изашла напоље. Када су ми је показали онако крваву, са пупчаном врпцом која нас још увек повезује, ја сам била у тоталном шоку. Видела сам само црну косицу и морала да гледам између ногу да им потврдим да је девојчица! Онда су је однели на мерење, купање и повијање. А мени извадили постељицу (једним притиском на стомак, чак не ни много јаким). Постељица је била цела!
    Након тога доносе ми мали бели смотуљак и стављају ми га на груди. Ја у још већем шоку, срећна до неба, а немам снаге ни да се радујем. Само сам јој додирнула ручице и прошапутала „злато мамино“. Тај тренутак је нешто што се не може речима описати. Сазнање да је то мало живо биће до пре пар минута било део тебе, а сад је тако беспомоћно, и тотално зависи од тебе јер си му ти подарила живот… То је неописив осећај, али најлепши и најрадоснији и најсрећнији моменат у мом животу, дефинитивно!!!
    Сад је следило ушивање ране (иако кажу да се епизиотомија не осети, ја сам била свесна кад су ме секли) и то ме је болело највише од свега. Напоне сам некако преживела, али ово је било УЖАСНО!!!
    После тога су ме оставили на столу још два сата (уобичајена процедура!), где ме је ухватила таква дрхтавица да имам утисак да сам скакала по столу (такође нормална физиолошка реакција организма, пошто су мишићи били у максималном оптерећењу током порођаја, и сад се опуштају) која је трајала неких сат до сат и по, и онда ме одједном преплавио талас топлине…

    Онда су ме одвезли у собу и само што су ме сместили у кревет, донели су ми мог малог анђела… Још један шок, јер сам очекивала да је до јутра нећу видети…

    Иначе, породила сам се у 20 и 20 (што мој драги рече „занимљиво време“).

  3. дојење

    По ономе како сам ја доживела, информације о правилном дојењу НИКО вам неће дати!!! Мене је спасило што су ме „избацили“ дан раније из породилишта (а тад ми је кренуло млеко!!!), па сутрадан кад је дошла патронажна сестра мени се упалиле груди и биле тврде као камен, па ми масирала неких пола сата-сат, па објаснила шта да радим, па сутрадан послала колегиницу да провери да ли се ишта поправило… Елем, да ми није било ње, муку бих видела… Сами нас је Бог погледао, па моја Ана сиса и има довољно млека (чак и превише)… Али, због тог мучења на почетку (јер сам пар дана, док сисе нису „прорадиле“ морала да је храним на флашицу) створиле су ми се рагаде… које сам тек пре 15-ак дана (када ме је, коначно, прегледао мој чика доктор (гинеколог) ) успела да опоравим и то тако што сам опет морала да је храним на флашицу, а она жива није хтела флашицу (иако је то било моје млеко!!!), али преживесмо некако! – писано у децембру, неких месец и по после порођаја!

    Нама је бабица на вежбама само једном приликом споменула дојење и рекла да ОБАВЕЗНО морамо да се измузавамо кад осетимо напетост у грудима (а НАРОЧИТО ноћу) да се не би упалиле! Ако се упале – само хладне облоге!!! – ово са облогама је тотална глупост. На тај начин само могу да настану још већи проблеми. Много је важније масирати груди и измазати се. И оно што је, бар мени, јако важно – обавезно одмах почети користити грудњак – он стегне груди, тако да и кад почне млеко да надолази то се осети, па је могуће брже реаговати

    У породилишту је једна педијатријска сестра објаснила како да се измузавамо!
    И ТО ЈЕ СВЕ!!!

    Жена је препуштена сама себи!!! (и то онда када је помоћ, лепа реч, мало људскости најпотребније)

    Када је мој чика доктор видео у каквом су ми стању брадавице само је рекао да многе жене тако упропасте у породилишту, а кад сам му рекла да сад знам шта треба да радим он је рекао „знаш, али на тежи начин„!

Толико о српским породилиштима и националној стратегији о повећању наталитета!

Advertisements

2 comments

  1. Skitarnik

    Ja sam po svim ovim pitanjima odlično prošla.Priroda je odradila svoje i i danas mi je fasinantno kako tek rođena beba zna da sisa.Ipak,znam žene koje su platile babicama da im posvete malo pažnje i objasne kako da pravilno doje svoju bebu. U principu,ovo je možda ipak do same bolnice i discipline u njoj. I do toga koliko smo uopšte kao ljudi voljni da pomognemo drugima. Oni koji se bave ovim poslom trebalo bi da imaju malo više empatije,definitivno. Ja sam pre drugog porođaja imala spontani. Posle 10 dana u bolnici iščileo mi je svaki gram pozitivne misli. Njima,tamo zaposlenima,to je rutina. Ti se ipak drugačije vežeš za biće u sebi. Elem,žene na edukaciju u škole za trudnice,a osoblje na edukaciju o empatiji. Pozz

    • cy3a

      Мени је искуство са првог порођаја много користило други пут… Односно оно после! Чак сам и цимерки показивала како да се измузава… Али, то тек треба да напишем. Надам се да ћу стићи, пре него што поново одем на порођај 🙂
      Хвала што си свратила на мој блог, добродошла си увек 🙂

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s