о домовима здравља

Једна од тема о којој у Србији могу бити написани томови и томови књига – личних сведочења (углавном негативних искустава) и опет неће бити исцрпљени сви проблеми који постоје. Здравство, односно однос лекара (и сестара) према пацијентима. Ја ћу писати о својим личним искуствима са нашим домом здравља и то са гинекологијом и педијатријом, јер са осталим службама, хвала Богу, нисам имала додира!


Ја сам од оних који не иду код лекара. Из простог разлога – немам потребе. Зато и не чуди што до прве трудноће нисам нигде имала отворен картон. Тада сам морала отворити картон на гинекологији (највише због породиљског!). И ту настају проблеми.

Тада је гинекологија нашег дома здравља била, као и општа пракса и педијатрија, буквално испред зграде у којој живим. Отишла сам са здравственом књижицом да отворим картон, рачунајући да ћу тај посао обавити за 5 минута. Некако увек заборављам да у држави Србији то никад не иде онако како ја замишљам! Сестра је тражила да јој донесем број картона, а кад сам јој рекла да немам број картона јер га никад нисам ни имала: „Како то, то није могуће, морате да донесете број картона, без тога не може ништа!“ Да ли сам игде споменула да су жене у трудноћи сувише осетљиве? Ако повежемо ту претерану осетљивост, нормалну за друго стање, и мој карактер због кога се врло лако изнервирам – не чуди што сам дошла кући сва уплакана. Једва ме мој муж смирио.

Прво је звао заштитника пацијената, објаснио му целу ситуацију (да је једини картон који сам икада у животу имала тренутно у другој држави, и питање је да ли уопште још увек постоји) он је рекао да ми МОРАЈУ отворити картон, да број картона НИЈЕ услов за отварање картона и да ОБАВЕЗНО кажем да ми је заштитник пацијената то рекао. Након тога смо се распитали код које докторке да отворим картон. Након пар дана, када сам успела да уклопим своју и докторкину смену, одем поново – спремна на свашта, али одлучна да овај пут не изађем док не завршим посао! Срећом, сестра код ове докторке је нормална, кад сам јој објаснила целу ситуацију, она је без икаквих проблема отворила картон и докторка ме примила, тако да сам супер ефикасно обавила посао.

У току прве трудноће, докторка је, без обзира што сам ја ишла код свог доктора, пратила и вршила прегледе. Кад сам хтела да кренем ма вежбе упутила ме је коме да се јавим, објаснила где се вежбе одржавају (а то је зграда која је од ове удаљена 6 аутобуских станица). У суштини, сасвим коректна жена. Чак ми је после порођаја, кад су требали да се скину конци са епизиотомије (јер нису сами испали, а требало је), она то обавила.

Након тога је следило упознавање са педијатријом. У то време су радиле две докторке, није морало одмах да се определи, тако да смо ми Ану одвели и код једне и код друге. Приликом треће контроле, кад је требало да се определимо код ког ћемо педијатра, ја сам одлучила да идемо код докторке код које и сад водимо децу, јер је Ана боље реаговала на њу, мање је плакала. И, хвала Богу, па сам послушала Анин инстинкт, јер би смо сад били код неке друге докторке код које сам рекла да НИКАДА не бих водила своје дете – радије ћу ићи у хитну помоћ, него код ње (она је прави пример корумпираног лекара, коме је здравље пацијената на последњем месту!)

У то време је било мало хаотично са радом педијатрије – због саветовалишта, али су временом тај пропуст успели да реше, тако да сад све функционише како треба (ако изузмемо чињеницу да је наша докторка пребукирана, па врло често морају да ускачу педијатри са школског диспанзера да јој помогну).

Оно што је проблем код нашег дома здравља је чињеница да постоје 4 зграде у којима су смештене разне „службе“, али су те 4 зграде географски удаљене.

У згради најближој нама су (тренутно) педијатрија (и предшколски и школски диспанзер), лабораторија (мада је зимус била измештена) и општа пракса (и стоматолог). У две зграде које се налазе 6 аутобуских станица од ове су гинекологија, педијатрија + логопед и дечији психолог, лабораторија, општа пракса, стоматологија (дечија и за одрасле). У четвртој згради – 12 станица од нама најближе, смештене су службе: општа пракса, педијатрија (ултразвук кукова), гинекологија (ултразвук), интерниста, социјални радник, ОРЛ, психолог, очно, психијатар. Другим речима – за ултразвук кукова беба морамо да се возимо 12 станица аутобусом (то тек треба да проверим да ли породиље имају право на бусплус, пошто ми прошли пут школа није плаћала месечну карту током породиљског), као и за очно и ушног (а Ана је зимус 2-3 пута имала упалу ува), за лабораторију смо зимус морали да се возимо 6 станица, а онда смо морали тамо да идемо и по резултате. За неке службе прегледи се могу телефонски заказивати, али за неке мора да се иде тамо да се закаже. Једино је добро што кад се преглед закаже – то заиста лепо функционише!

Онда је дошла друга трудноћа. Гинекологија измештена у ону зграду удаљену 6 аутобуских станица. Тада је постојао само телефон за информације – да сазнам кад моја докторка ради, али кад бих отишла у дом здравља нико ми није гарантовао да ћу бити примљена. Када сам питала докторку да ли ће се враћати на стару локацију – одговорила је да неће. После сам схватила да и њој (и сестри) више одговара ова ситуација, јер могу да ‘ватају кривине, као и сви остали. Тамо је у смени најчешће 2 гинеколога и неколико сестара. Код моје докторке је некако увек већа гужва, па и сестра више ради. Оне друге мање-више ‘ватају зјала, пију кафу, једна од њих само ради вежбе са трудницама (то је 2 пута недељно, што ће рећи да она 3 дана и још по скоро два цела дана НЕ РАДИ НИШТА!). Срећом, моја докторка је сад одлучила да изиграва преписивача, и буквално је само преписивала податке које је мој доктор уредно водио, нисам морала често да идем. У деветом месецу, кад се CTG ради једном недељно, ја сам ишла петком (кад је докторкин дан за труднице) и то у њеној смени. Сестра љубазна, тако да су ми ти дани CTG-а били право уживање. Податке са другог порођаја донела сам тек сад у току треће трудноће, јер сам након изласка из породилишта, све контроле које је требало обавити радила код свог доктора (а било их је… о томе други пут).

Што се тиче опште праксе ту сам картон отворила оне године кад је услов за оверавање књижице био да постоји изабрани лекар. Докторку никад видела нисам!

А онда је дошла трећа трудноћа. Гинекологија и даље на 6 станица од куће. Број телефона промењен. Једва нађох нови број телефона. Сада се заказује телефонски, при чему строго мора де води рачуна да се зове у смени код докторке и на одговарајући број телефона, јер на телефон код оне друге докторке у смени нико се не јавља, а у супротној смени неће да заказују за другог лекара. Докторка наставља да изиграва преписивача, сестра и даље љубазна. Докторка ми је, чак, изашла у сусрет да ми да дознаке за породиљско неколико дана раније, како бих ја то могла да однесем у школу, да ми не би касниле исплате породиљског. И онда је дошао девети месец, CTG једном недељно. Веровала сам да ће и овај пут ти дани CTG-а бити уживање, јер сам поново хватала смену своје докторке, петком кад је дан за труднице. Али… Први пут је резултате преузела сестра оне друге докторке, питала ме кад ми је термин, након тога зачуђено питала „Је л’ имате контракције?”, па све цокћући однесе папир мојој докторки која је рекла да је све уреду. Додуше, ја сам после бацила поглед на тај папир, и видела да заиста постоје контракције, али сувише ситне (мени је мој доктор објаснио да тек кад дођу до јачине преко 80 то је знак да је порођај почео, а ове нису стизале ни до 20). У току ове трудноће сам мало више читала о порођају, нарочито о „природном порођају”, односно о порођају у складу са природом, тако да сам знала да код неких трудница неколико недеља пре самог порођаја могу да почну повремено да се јављају благе контракције (а сад сам знала и безболне да препознам!), као припрема организма на порођај. Дакле, све је баш онако како би и требало да буде. Следеће недеље, опет набасам на ту сестру, јер је њена докторка била на неком семинару, па ме је она преузела (уместо сестре која ради са мојом докторком). И ту креће неколико дана (непотребне) стрепње! Док сам лежала (на леђима, а месецима уопште не спавам на леђима јер ми не одговара) мени је баш било лоше – почела сам да се презнојавам, да се гушим, да ме облива хладан зној. Сестра поново колута очима кад јој кажем кад ми је термин и кад кажем да НЕМАМ контракције. Докторка је рекла да мало прошетам, па да се поново уради CTG, јер су срчани тонови бебе мало слабији. Ја сам после сестру питала да ли могу да легнем на бок, пошто ми није било добро на леђима, она је онако прогунђала себи у браду „променићемо”. Иако сам се трудила да се смирим, ипак сам била превише узнемирена. Што се, наравно, одразило и на CTG. Докторка је рекла да би било добро да се у току дана јавим на клинику, јер су срчани тонови бебе, ипак, мало слабији и да ми упут. Ако знамо да би требало да буду у границама од 140-160, а да су мојој беби били 120-140, извлачи се закључак да јесу били мало слабији. Контракција на CTG-у нема, а и вијугавост срчаних тонова је отприлике онаква каква би требало да буде, само мало мање фреквенције. Одемо ми тамо, ја већ у благој паници, чак сам и убедила мужа да ће ме задржати… Сестра која ми је радила CTG ме поново ставила на леђа, па кад је видела да ми заиста није добро, помогла ми је да нађем положај који и мени и беби одговара, све време је била поред мене, причала са мном… Ретко љубазна сестра. После тога смо чекали охо-хо да се докторка (у питању је петак поподне, дакле – нормално радно време завршено, сад се рачуна као дежурство!) појави. Ту је кренуло испитивање… Највише су јој сметале моје године, па то што није рађена амниоцентеза, па притисак (који је, за дивно чудо био у складу са вредностима које сам имала целу трудноћу)… Па, пошто није могла НИШТА да ми нађе, рекла је да CTG није ни добар ни лош, да га ми поновимо за неких сат и по до два. Таман имам времена да одемо кући, да нешто једем (стриктно ми је нагласила да ЈЕДЕМ), да сачекам да дође свекрва, па да се муж и ја вратимо. Ја и даље убеђена да ће ме задржати, али покушавам да се СМИРИМ. Поново она дивна сестрица поред мене, све време пратећи рад апарата, моје физичко стање, прича са мном… Заиста је успела да ме смири. И рекла је да ће све бити уреду, да доктори кад су на дежурству воле да неке ствари понове, како би били сигурни да нису нешто превидели. То ме је мало утешило. И поново се начекасмо да докторка дође и „прочита” CTG. Њена изјава ме је дотукла „Добар је, али за сваки случај дођите ујутру после 9.”. Ајде, бар ме шаљу кући, то би ваљда требало да буде добар знак. Ујутро смо, после доручка, кренули, и поново се начекали, и поново је било чуђења „Што вас шаљу сваки дан на CTG кад је термин тек 24. Што су вас слали у клинику кад је CTG био добар. Што су вас поново вратили на CTG кад је био добар. Овај сад је ОДЛИЧАН, нећемо малтретирати жену, нека дође у понедељак око 8”. Даклем, излазим из дежурних смена, улазим у редовно радно време, можда, ипак, све буде добро!

У понедељак уобичајена лудница. Милион трудница, пола њих послато из дома здравља из овог или оног разлога, мене ваљда рачунали као хитан случај зато што сам била у суботу, па су ме брзо прегледали. Али… Докторка је рекла да мора да се CTG понови зато што је био „кратак”. Што неко рече „Ко све гледа и порађа наше жене”. Сестра ради само CTG, као на покретној траци, по две одједном, али свакој трудници посвети довољно времена да нађу положај који одговара и трудници и беби, како би CTG био што бољи. За тај поновни сам морала мало дуже да чекам. Али, кад сам коначно дошла на ред чак је и докторка улазила и гледала како тече CTG и рекла да ће све бити уреду, да ми се измери притисак и да се јавим код ње. Тада ми је узела све податке, не коментаришући ни године нити било шта друго. Лепо попричала са мном, рекла да је CTG био добар и да се враћамо на нормалан ритам – једном недељно. Рекла је да могу и у дому здравља да наставим, могу и код њих, ако има слободних термина. Све у свему, заиста је била љубазна, на сваки начин покушавала да ме смири, једино што, изгледа, воли мало дуже, па јој зато онај први који је био кратак није одговарао 😉

Сада само чекамо да беба одлучи да изађе…

Advertisements

3 comments

    • cy3a

      Наравно да не могу покварити. Само сам желела поделити своје искуство. Оно што је важно то је да сам ја лепо расположена (после свега) и једва чекам блиски сусрет са бебирончићем 🙂

  1. Повратни пинг: о домовима здравља (2) | cy3a

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s