туга… нада… љубав…

У мом срцу туга
што отишао је човек
који живот ми дао…
Ја нисам имала времена
да кажем му
колико га волим
и колико сам поносна
што баш он је мој отац…
Можда сам заиста
саможиви, себични скот
који не зна да воли…
Можда се он са правом питао
да ли добро ме васпитао…

Па, ипак,
у мом срцу тиња
тиха, хришћанска нада
да Господ уписао га је
у књигу живих
и да срешћемо се поново
кад прође време
и Господ поново сиђе с небеса…

У мом срцу љубав
и скривени понос
што Господ подарио ми
радост родитељства…
Али, присутан и страх,
јер свесна одговорности
питам се стално
„Да ли ћу бити достојна
задатка који Господ ми дао?“
заборављајући да Господ зна
колико и шта свако од нас може!

Advertisements

2 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s