4. маја 2014.

туга… нада… љубав…

У мом срцу туга
што отишао је човек
који живот ми дао…
Ја нисам имала времена
да кажем му
колико га волим
и колико сам поносна
што баш он је мој отац…
Можда сам заиста
саможиви, себични скот
који не зна да воли…
Можда се он са правом питао
да ли добро ме васпитао…

Па, ипак,
у мом срцу тиња
тиха, хришћанска нада
да Господ уписао га је
у књигу живих
и да срешћемо се поново
кад прође време
и Господ поново сиђе с небеса…

У мом срцу љубав
и скривени понос
што Господ подарио ми
радост родитељства…
Али, присутан и страх,
јер свесна одговорности
питам се стално
„Да ли ћу бити достојна
задатка који Господ ми дао?“
заборављајући да Господ зна
колико и шта свако од нас може!