„СТАЗОМ БОЛА“ – Рада Јањушић

Пред распећем клечим свезаног стомака,
погнутих рамена, од бремена тешка,
пролиле се сузе, као пелин свака,
и питам се, Боже, чија је то грешка.

Док из муља вадим живот, као смеће,
од смрада ми тешког понестаје даха,
у граду без дјеце, гдје бујица креће,
сијући за собом дрвореде страха.

Отела је мутна хљебове и цвијеће,
посијане баште према Сави иду,
на зидове мокре очајање слијеће
а иконе суве остале на зиду.

Освјештаће сузе воду која руши,
и кандило опет засјаће у тами,
отјераће чемер накупљен у души,
и безнађе које ка паклу нас мами.

Опет као некад, деведест друге,
неизвјесност дроби уморне нам кости,
остали без ичег, само више туге,
у животу јадном незвани смо гости.

И опет ко некад дијелимо се исто,
на оне што дају, и оне што грабе,
код једних су џепови препуни милости,
а други би и отрова, само нек је џабе.

И немамо куда, осим Богу ићи,
залутале овце, промјенљиве ћуди,
само стазом бола Богу ћемо стићи,
а прилике, ево, да будемо људи.

Тешки сами себи, а иконе ћуте,
стрпљиво нас чекају раширених руку,
да уз мирис тамјана, воштанице жуте,
уз молитву тиху олакшамо муку.

Са распећа Господ поруку нам шаље-
Морало је тако, Његова је воља,
превише је корова, послао је воду,
да одвоји, бијесна, жито од кукоља.

Рада Јањушић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.