Шиничи Хоши – „Поклон из свемира“

Једна научнофантастична прича. Вреди је прочитати. Објављена је у „Политикином забавнику“, 20.5.1988., а ја „случајно“ налетех на њу овог лета.


– Погледај! На оној планети дешавају се многе нуклеарне експлозије.
– Ох! Ако је њихова култура достигла тај ступањ развоја, боље да прионемо на посао. Пошаљимо им одмах уобичајени дар.
Овај разговор се водио између два домороца Рула, планете у удаљеном углу васионе. Кратко време после тога са Рула је лансирана у свемир једна ракета.

***

– Шта је то? – повика неко показујући руком према небу. – Изгледа заиста чудно!
– То је неки свемирски брод, претпостављам.
– И сам видим да је брод. Али, хтео бих да знам одакле је и зашто долази овамо на Земљу?
– Ко то зна? Не можемо сазнати све док не видимо шта се налази унутра.
Док су сви, узбуђени, посматрали, летелица се спустила на једну пољану непосредно иза града. Било је очигледно да тајанствени брод није начињен на Земљи, зато што је био огроман. Био је велик као зграда од сто спратова. Људи су кривили вратове и зурили у њега, с помешаним осећањем радозналости и зебње.
После извесног времена из сребрнастог објекта зачуо се звук, а онда су се на његовом боку полако одшкринула врата.
– Изгледа да ће најзад нешто изаћи!
– На шта ли ће личити?
Напетост је расла, али тишина је ускоро прекинута. Сви су одједном вриснули.
– У помоћ! Бежимо одавде!
– Каква чудовишта! Згазиће нас!
„Чудовишта“? Била је то права реч за њих. Личили су колико на гуштера толико и на хипопотама, огромни као повелика зграда. Газили су на својих шест снажних ногу, мрвећи испод себе све на шта наиђу. Било их је десетак.
Имали су боју зарђалог гвожђа, а и били су јаки као гвожђе, или чак и јачи. Неко од посматрача нанишанио је пиштољем и опалио. Зрно се одбило од тела једне од грдосија.
Припадници оружаних снага раштркаше се на све стране и заузеше своје положаје. Хитно су евакуисали становнике из околних зграда и на безбедној даљини припремили своје оружје. Осули су паљбу из базука, али чудовишта се нису ни најмање уплашила.
– Не вреди. Покушајмо са пројектилима!
Али, ни пројектили се нису показали много бољи. На велико чуђење свих присутних, чудовишта су била веома окретна, упркос својој величини. Вешто су избегавала пројектиле, тако да их ниједан није погодио. И сваки пут кад би избегла погодак, чудовишта би смрвила понеку зграду испод себе.
Била су толико моћна да су далеко превазилазила снагу сваке појединачне нације. Држава на чију су се територију спустили затражила је помоћ од других држава. Све су се одазвале из страха да ће звери можда покорити читав свет уколико апели за помоћ буду узалудни. Чудовишта су већ показивала знаке умножавања.
Све међународне свађе су престале, да би све човечанство могло да се окрене проблему чудовишта. Мобилисане су све научне снаге, информације и резултати истраживања хитно су се размењивали. Направљена је џиновска мрежа од јаких гвоздених шипки која је проводила електричну струју, прављена је храна са свим могућим врстама отрова, постављане су мине, покушало се и са отровним гасом. Људи нису знали шта је обавило посао – углавном, помахнитале звери биле су најзад побеђене.
Сви су одахнули с олакшањем и почели да тапшу једни друге.
– Најзад смо успели да их уништимо. Били су големи и моћни, али нису располагали особитом интелигенцијом.
– Било је тренутака кад ми се чинило да смо обрали бостан. Неко нам је послао неколико стварно опасних чудовишта. Међутим, сада не смемо дозволити да нам будност попусти. Они ће, сигурно, то поново покушати. Мораћемо престати да ратујемо међусобно и бити спремни да се у сваком тренутку супротставимо непријатељу из свемира.
– У праву си! Кад човек мало боље размисли, ова трка у нуклеарном наоружању заиста је представљала крајњу лудост. Немојмо више да радимо такве будалаштине!

***

На удаљеној планети није више опажена ниједна нуклеарна експлозија – објавила је опсерваторија на Рулу.
– Дивно! Изгледа да је наш поклон био од неке користи.
– Наравно. Довољан је само један поглед на ове љупке животиње па да се свако ко има насилничке мисли стиша и постане мирољубив. Бића на оној планети мора да су сада веома срећна – рече џиновски Рулијанац задовољно тапшући два шестонога мачета која су се играла поред његових ногу.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s