о „Безименој“

Надам се да ми мој колега блогер облоговани Дејан Златић неће замерити што му тек сад преносим своје утиске о роману „Безимена“.
На самом почетку роман ми је личио на моје забелешке у дневнику из периода средње школе, само из мушког угла. Дечаци, односно млади мушкарци који тек откривају себе, свет око себе, жене и своја осећања према њима заиста су један диван свет у који не залазим често. И много ми је значило да видим да и они пролазе кроз исте дилеме као и ми. Али…
Како је текла радња романа моја осећања према Безименој су се мењала. Писац нас намерно доводи у стања преиспитивања осећања према њој, јер ствари врло често нису онакве какве нам се учине на први поглед или како их друштво представља. Са Безименом нисам могла да се поистоветим, али ми је главни мушки лик током целог романа био веома близак (као да сам делове сама писала). Чак и када је напустио свој родни град, са рушењем свих мостова изграђених у детињству. (И сама сам прошла кроз слично искуство. Не својом вољом, сплетом околности.) Само они који су били у ситуацији да прођу кроз то искуство знају колико је тешко започети нови живот међу странцима. Он је успео, створивши „свој мали свет и око њега кинески зид“.
Лик дечака Дулета није случајно ушао у живот нашег јунака. Неки су можда одмах схватили ко је он. Ја нисам, само сам осетила да није случајно ту где јесте. Иако га је писац мајсторски осликао, ја сам све посматрала очима главног јунака и ништа видела нисам. Само сам осећала неко чудно титрање у грудима кад год се Дуле појави.
Главни јунак је живео један тужан живот, заробљен у прошлости коју је свесно напустио и обрисао. Он заиста није препознао Безимену, он заиста није схватао шта му она говори. Његово срце се попело у главу и ударало тако јако да он ништа није видео ни чуо. Само је осећао мешавину осећања из које није могао издвојити ниједно. Па, ипак, дозволио је свом срцу да поново проживи љубав, иако је знао да и овај пут биће повређен. Плакала сам када је Безимена причала своју причу. Плакала сам када је Безимена отишла, јер ме њен одлазак тако болно сетио на последњих неколико месеци живота мог тате. Ја сам, читајући „Безимену“ проживела делове свог живота и неким осећањима тек сад дозволила да испливају. Овај роман ми је пружио шетњу тамним ходницима моје прошлости. Омогућио ми је да их проветрим сузама.
За разлику од главног јунака „Безимене“ ја сам пронашла срећу у стварном животу, оставивши своју прошлост тамо где јој је место.

Хвала драгом колеги на „Безименој“ која је за мене много више од обичног романа (а и за њега, зар не 😉 )

Advertisements

2 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s