„ЈАДНИЧАК“ – Драгутин Минић Карло

При изласку из фабрике, тајкуна су у дворишту сачекали смркнути радници. Један од њих је носио транспарент „Деца нам гладују“. Викали су и млатарали рукама тражећи веће плате. Тајкун се није збунио. Попео се на један сандук и обратио окупљенима:
– Пријатељи, ово су тешка времена. Видите да је светска криза, коју можемо да превазиђемо само ако смо сложни. Да сви трпимо подједнако…

Један високи момак је добацио:
– Вама је лако, само ми трпимо!

Тајкун се није збунио. Лице му је добило тужан изглед и почео је своју причу:
– Варате се, пријатељи, ако мислите да је мени лако. И ја трпим, и те како. Ето, имам стари намештај чак из 18. века, возим ауто без крова, једем буђави сир, пијем старо вино… Уз то, жена ми је већ трећи пут на операцији, пластичној – додао је себи у браду. – Одвојен сам од деце, која се потуцају у неким строгим интернатима у Кембриџу и Оксфорду… Онемогућено ми је и највеће задовољство – пецање, јер ми је чамац остао на ремонту негде на Карибима, заједно са капетаном… Сваки дан ме неко масира, а терен за голф је пун рупа… Ето какав је мој живот, пријатељи.

Радници су погнули главе. Једној чистачици су се заруменели образи, отеле сузе. И док је тајкун одлазио ка свом кабриолету, радници су га испратили сажаљивим погледима.

Драгутин Минић Карло
преко Етна – часопис за сатиру

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s