„Шољица кафе” – Иван Цанкар

Много пута у животу огрешио сам се о човека кога сам волео. Такав грех је као грех против Светог Духа: не прашта се ни на овом ни на оном свету. Неизбрисив је, незабораван. Кадкад мирује дуге године, као да се угасио у срцу, изгубио, утопио у немирном животу. Изненада усред весеља или ноћу, кад се уплашен пробудиш из ружног сна, падне на душу тешко сећање, заболи и запече толиком снагом као да је грех учињен у том истом тренутку. Свако друго сећање лако је избрисати кајањем и благом мишљу – али ово није могуће избрисати. Црна мрља је на срцу и остаће ту вечито.

Човек би радо слагао сам себе: „Та није било тако! Само је твоја немирна мисао од прозрачне сенке направила ноћ! То је била ситница, свакидашња ствар, каквих се на стотине и хиљаде дешава од јутра до мрака!” Утеха је лажна. Грех је грех, па био он учињен једанпут или хиљаду пута, био свакидашњи или непознат. Срце није кривични законик да прави разлику између грешке и злочина, између убиства и уморства. Срце зна да „подлац убија погледом а јунак мачем”, и пре би опростило мачу него погледу. Срце није ни катихизис да прави разлику између малих и великих грехова, да их разликује по речи и спољашњим знацима. Срце је праведан и непогрешиви судија. Оно суди грешнику и осуди га по скривеном, једва свесном покрету, по тренутном погледу који нико није приметио, по неизговореној једва на челу записаној мисли, чак и по кораку, по куцању, по сркању чаја. У катихизису забележен је само мали број грехова, па ни ти нису главни. Кад би срце било исповедник – исповест би била дуга и страшна!

Опростив је онај грех који се може речима исказати, испаштањем избрисати. Али тежак је и претежак и крвари до последњег часа онај грех који је остао само у срцу као успомена без речи и без облика. Човек га исповеда једино самом себи кад зури у ноћ и кад му је покривач на грудима тежи од камена.

Нисам ни крао, ни убијао, нисам ни блуд проводио; моја душа је чиста!” Лажљивче! Зар ниси љуштио јабуку идући поред гладнога и погледао га без стида! То је горе него да си крао, убијао и блуд проводио. Срце, праведни судија пре ће опростити убици који је идући на вешала помиловао дете што плаче, него теби безгрешном! Јер срце не зна за ситнице ни параграфе…

Пре петнаест година дошао сам кући и остао код куће три недеље. За све то време био сам утучен и зловољан. Стан нам је био туробан, у свима нама је било чини ми се, нешто тешко, одвратно, као влажна сенка. Прве ноћи спавао сам у соби; с времена на време бих се пробудио и видео у мраку да је мати устала из постеље и седи за столом. Сасвим мирно, као да спава; дланове је притискивала на чело, бело лице јој се сијало, иако је прозор био застрт и напољу није било ни месеца ни звезда. Пажљиво сам ослушнуо и разазнао да то није дисање у сну, него муком пригушено јецање. Покрио сам се преко главе; али кроз покривач па чак и у сну, чуо сам њено јецање.

Преселио сам се под кров, на сено. У то своје пребивалиште пео сам се стрмим, поломљеним степеницама, које су личиле на лествице. Наместио сам себи постељу у сену, а поред врата ставио сам сто. Видик ми је био сив, разривен зид. Зловољан, утучен, пун црних брига писао сам тада прве своје љубавне приче. Силом сам своје мисли одводио на беле друмове, на цветне ливаде и мирисна поља, само да не бих видео себе и свој живот.
Једном сам пожелео црну кафу. Не знам како ми је то пало на памет, пожелео сам је. Можда само зато што сам знао да у кући немамо ни хлеба, а камоли кафе. Човек је у својој уобразиљи зао и немилосрдан. Мати ме је погледала великим, уплашеним погледом и није ништа одговорила. Пуст и зловољан, без речи и поздрава вратио сам се под кров да бих писао о томе како су се волели Милан и Бреда и како су обоје били племенити, срећни и весели. „Руку под руку, обоје млади, јутарњим сунцем обасјани, росом умивени…” Чуо сам тихе кораке на степеницама. Дошла је мати; пела се полако и пажљиво, у руци је носила шољицу кафе. Сад се сећам да још никад није била тако лепа као у том тренутку. Кроз врата је косо сјао зрак подневног сунца, право мајци у очи; биле су крупније и бистрије, сва небеска светлост сјала је из њих, сва небеска благост и љубав. Усне су се осмехивале као у детета које доноси радостан дар. Ја сам се осврнуо и рекао злобним гласом: „Оставите ме на миру!… Сад ми не треба!” Још није била на врху степеница; видео сам је само до појаса. Када је чула моје речи, није се ни помакла; само је рука, која је држала шољицу задрхтала. Гледала ме је уплашено, светлост у очима је умирала. Од стида ми крв удари у образе, пођох према њој брзим кораком. „Дајте, мајко!” Било је доцкан; светлости више није било у њеним очима, нити осмеха на њеним уснама. Попио сам кафу и тешио сам се: „Вечерас ћу јој рећи ону реч, ону добру реч коју је очекивала њена љубав…”
Нисам јој рекао ни увече, ни другог дана, па ни на растанку… Три или четири године доцније у туђини, туђа жена донела ми је кафу у собу. Претрнуо сам тада, заболело ме у срцу тако силно да ми је дошло да вриснем од бола. ЈЕР СРЦЕ ЈЕ ПРАВЕДАН СУДИЈА И НЕ ЗНА ЗА СИТНИЦЕ…

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s