Весник пролећа
Сад је почетак фебруара и дани су хладни, зимски, али се понекад у њима осети и дах пролећа које ће ускоро доћи. Једнога дана Ана је седела поред прозора и посматрала башту покривену снегом.
„Као да је данас мало ојужило“, размишљала је. „Снег малчице копни, али до пролећа је још далеко!“
Тог тренутка једна птичица плавих крила и црвених ножица надлете башту и одједном паде на снег.
„О, јадна птичице!“, узвикнула је Ана, па је истрчала напоље, узела птицу и унела је у кућу. Ту је било топло и убрзо птичица отвори очи.
„Жива си“, шапутала јој је Ана, грејући је својим дахом, „фебруарска хладноћа те није убила!“
„Жива сам, девојчице“, рече птица. „Ја сам само била уморна и зато сам тако нагло слетела у башту.“
„Хоћеш ли да поједеш нешто? Напољу нема ни семења ни бубица, а ти си гладна.“
„Узећу мало, али морам одмах даље.“
„Остани овде док не гране пролеће!“
„Ја сам весник пролећа, морам даље!“
„Весник пролећа? Шта то значи?“
„Ти знаш да многе птице, пре почетка зиме, одлазе из ових крајева на југ, где сунце увек сија и где за њих има довољно хране. Ја сам једна од тих птица селица. Ове године сам изабрана од осталих да кренем напред и пре него што дође пролеће обиђем крајеве у које ће се моја јата ускоро вратити. Неће проћи много дана, а топли ветрови с југа окопниће снег и пролеће ће наступити. Ја доносим вест о томе. Сада морам да наставим пут и даље најављујем долазак пролећа. Збогом девојчице. Можда ћемо се видети поново, кад твоја башта буде сва расцветана!“
„Довиђења, весниче пролећа!“, узвикну Ана, а птичица се вину према небу, на којем се већ назирало пролећно плаветнило.
превео У. Крстић
cy3a 