1. дан захвалности – родитељи

Занемаримо тренутно одговор на питање „Кад почиње живот?”, јер нама уопште није важно да ли живот почиње у тренутку зачећа или у тренутку рођења. За стварање новог живота потребни су мама и тата који се воле и мали додир прста Господњег који спаја татин сперматозоид и мамину јајну ћелију како би настало ново живо биће!

Ако одемо још мало даље у прошлост, а узмемо ли у обзир да у животу ништа није случајно, мама и тата су се „случајно” срели, „случајно” заволели и „случајно” направили бебу!

Даклем, како год окренемо, за то што ја постојим „криви” су моји мама и тата. Без њих, без њихове љубави не би било ни мене. И управо због тога, на самом почетку мог изазова „30 дана захвалности” налазе се моји родитељи. Захваљујући њима ја постојим, захваљујући њима ја сам баш оваква каква сам сад.

Мој тата је од мене направио феминисткињу, јер је сматрао да не постоји подела на „мушке” и „женске” послове. Уз њега сам заволела рекреацију (јер спорт би првенствено и требало да буде рекреација) и музику. Захваљујући њему уписала сам музичку школу, додуше не инструмент који сам ја желела, али никад нисам зажалила због наметнутог ми избора. Дуго, дуго времена смо свирали у дуету или смо били певачица и корепетитор, али само за наше уши. Било је то лепо време…

Мама је била потпуно посвећена породици, без обзира што је радила. Била је од оних мајки које су у свако доба знале где им је дете (и дан-данас је тако). Она ме је научила да је искреност најважнија, да је са дететом неопходно причати, причати и причати. Она је поставила темељ мог садашњег односа који имам са својом децом и са њиховим васпитачицама. Уз њу сам заволела домаћу кухињу, тако да и моја деца воле и уживају у мирису топлог пецива из рерне, у укусу домаће супе са кнедлама…

Прошли су са мном све оне фазе у развоју кроз које сва деца прођу. Прошли су и многе моје бубице. Чак и кад сам ја бежала од њих, они ми нису окретали леђа, увек су били ту за мене. Пружали су ми подршку и онда кад је требало да почнем да радим, иако је то значило отварање још незараслих рана. Прегурали са мном и све оне године које су и мени и њима биле психичко оптерећење, јер сам ја чекала оног правог. Када је дошао, упркос његовим манама, прихватили су га. И радовали се унучићима…

Врло често препознам маму или тату у неким својим поступцима или размишљањима. Увек се разнежим…

Једино што остаје као болна тачка је чињеница да осећам да постоје ствари које нисам стигла тати да кажем или покажем, што тата није доживео Маринин први рођендан, што Душан није ни упознао свог деку… Са друге стране, постоји толико момената у којима је он био поносан што је мој тата и ја их се радо сећам.

Ако бих бирала три ствари на којима сам захвална, на првом месту су дефинитивно моји родитељи. И баш зато што знам да ништа није случајно: нису случајно баш они родитељи баш овакве мене, нити сам случајно баш ја дете баш таквих родитеља. Они су имали свој задатак, ја као њихово дете имам свој задатак. Надам се да га успешно извршавам 🙂

30 дана захвалности 2. дан
Advertisements

3 comments

  1. Повратни пинг: 30 дана захвалности | cy3a
  2. Повратни пинг: 2. дан захвалности – породица и пријатељи | cy3a
  3. Повратни пинг: О презименима | cy3a

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s