2. дан захвалности – породица и пријатељи

Кажу да породицу не можемо да бирамо, и да су зато пријатељи важнији.
Кажу да кад се жена уда и мушкарац ожени они добијају још једну породицу, и јако је важно направити склад, равнотежу између те две породице. Најбоље би било доживљавати и ту другу породицу као своју, доживети целу ситуацију као проширење своје породице. Углавном није тако, а врло често се те две породице доживљавају малтене као смртни непријатељи.

Ја волим своју породицу. Али, од све многобројне родбине, заиста сам блиска са маминим млађим братом – мој ујка. Као мала сам га просто обожавала, веровала да не постоји нешто што он не може. Временом сам схватила да има своје мане, али га ја без обзира на те мане (или можда, баш због њих) још више волим. Заједно смо делили све радости и туге. Његов старији син – мој Мишко, моје прво „дете“, неко ко заиста има посебно место у мом срцу.

Мој драги… ушао је у мој живот након година чекања оног правог, након много (превише) неуспелих покушаја, протраћеног времена, повређених… Нећу причати бајке о љубави на први поглед (уосталом, ко још верује у бајке)… Знам само да сам после првог сусрета знала да је он – ОНАЈ. Писала сам већ о почетку наше љубави и још мало. Остало је, кад стигнем, да објавим и оно записано те вечери, после нашег првог сусрета.
Господ га је послао у мој живот у правом тренутку, када сам била спремна да остатак животног пута делим са неким.
Има и у његовом делу породице људи који су ми драги и које заиста поштујем.

И, никако не смем да заборавим моју духовну породицу, све оне људе које је Господ доводио у мој живот како би мени показао којим путем треба да идем, кроз њих ми је говорио све оно што ми је баш у том тренутку требало да чујем. Захвална сам што били су део мог живота, што пратила сам и ја њихово духовно узрастање. Иако нас је Господ раздвојио физички, духовно смо и даље заједно у Христу. Њих нисам бирала, Господ ми их је послао!

Стицајем околности ја немам пријатеља из детињства. Моја пријатељства су настала током студија и на послу. Само три особе зовем својим пријатељима, и они то знају. То су она пријатељства где при сусретима, након саопштавања новости од последњег сусрета, можемо и ћутати, у оној тишини која срце и душу испуњава миром. Толико уживамо у нашим сусретима да заборавимо и да се сликамо. Али, много важније од тог шареног низа нула и јединица јесте пуноћа срца коју носимо после сусрета. Ни њих нисам бирала. Волела бих да јесам, али Господ их је изабрао за мене. Хвала Му!

Након што кликнем „објави“, послаћу им линк, да им и званично захвалим, њима и Господу, што део су мог живота. А знам да и они ће исто рећи!

1. дан 3. дан
Advertisements

5 comments

  1. Повратни пинг: 30 дана захвалности | cy3a
  2. Повратни пинг: 1. дан захвалности – родитељи | cy3a
  3. Повратни пинг: 3. дан захвалности – Ана | cy3a

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s