Брате мој
Неке туге никада не нестану. Те године, кад је мој брат отишао из овог света, била сам само дете. Нисам била свесна шта се дешава (тек сам годинама касније, на сахрани једног другог детета избацила из себе сав бол и сузе сакупљане током година). Само сам збуњено, тихо крикнула:
О, како је све тужно,
зашто ме мрзиш „свијете“,
зашто си узео једно
недужно дијете.
Сећам се… Волела сам отићи у цркву и упалити свеће. Много пре него што сам дозволила Господу да усели се у срце моје то ми је доносило смирење. Писала сам, с времена на време сам писала о њему и „њему”. Па, ипак, издваја се само неколико тих записа, који и данас остављају јак утисак на мене:
Брате мој
Брате…
Једини…
Који си ме заиста волео.
Онда кад си ме напустио,
Ја нисам схватала
Колико си ми значио.
Сада,
Кад већ дуго ниси
У животу мом,
Остала сам сама,
Јер људи ми
Само наносе бол.
Али, ја их волим,
И молим за њих,
И праштам,
Иако тешко ми је.
Ето, зато сам сама,
И маштам:
О бољем животу,
Који одузеше нам људи,
Они што су те убили.
Сада знам,
И желим да те волим,
Јер деца смо били ми.
Тада нисам знала
Да волим,
А сада касно је.
Ти си на небу,
Са анђелима малим.
Молим те, чувај ме.
био је дете које искрено воли
и диви се свету око себе…
сада је сам,
далеко од свих
који можда га и данас воле…
наш живот иде даље,
ка месту где он је сада,
заборављен и сам.
Човек се тек на крају сети
да волети није знао
и да зато био је несрећан.
cy3a 