„Брат ми у походе“ – Љиљана Браловић

Када село обуче недељу,
и Цвети изненаде капију,
мој брат на леђа пригрне пролеће,
за шајкачу задене свитање,
па оседла прашњаве друмове
да ми на крсно име донесе весеље.

Прва га угледам како изгрева иза брега:
главу наслонио на облаке,
раменима обрао видике
па га пуна кућа, авлија и село.

Смањило се за леђима пола Србије,
задрхти пут и покривач авлије
кад кораком поцепа ћутање:
– Срећна слава, домаћине!
Сејо, ево за децу и тебе
комад детињства и успаванке мајчине!
Здравица и благослов за тебе, зете!

Па у врх софре отпочне беседу
од које намах процветају воћњаци,
разлистају барјаци по зидовима,
поздрављају новог Христа
што седи сред мог Јерусалима,
а воштаница замирише медовином
док се окреће колач поливен вином.

А када на одласку за брег зађе,
одвуче за собом детињства лађе,
остави оне дебеле конопце,
што их зову пупчане врпце,
да од њих испредам чекање
до неке друге Цветне недеље.

преко Olja Ka


Моје сећање на мог брата је муцаво и неспретно… Као и ја каква сам била кад је отишао…

Хвала мојој драгој блогерки/фејсбук пријатељици Ољи Ка која је поделила ову песму, па је и ја делим даље…

Advertisements

2 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s