„Куда идеш, народе мој?“ – Милунка Петровић

Најгоре што се може догодити једној држави јесте да њене очи ослепе и мозак постане склон забораву. Када ослепи један грађанин, он очима оних који га воле, види.
Шта се догоди уколико држава ослепи? Ко ће бити њена светлост, ко ће њој помоћи? Шта се догоди уколико мозак једне државе почне да заборавља? Куда она онда иде? Куда иде народ?

Свака држава препуштена је свом вођи и свом народу, а уколико народ ћути, држава остаје само у рукама вође. Када држава ослепи, у слепило, попут магнета, повлачи и своју душу – своје грађане, баш као што се о томе говори у „Вођи“. Приповетка Радоја Домановића је још увек актуелна јер свежом бојом пера осликава честе слике наше реалности.
Докле ћемо тапшати по рамену оне који су обрушили камење на наша мала, измучена леђа, такође и на леђа недужне дечице која су управо због тог одрона изгубила животе? Такви невини, малени пупољци требало је да израсту у цветове наше државе. Пример за ове речи налазим у случају трагично настрадале трогодишње девојчице Милице Ракић. Право на свој живот изгубила је током акције НАТО агресије „Милосрдни анђео“. „Милосрдни анђео“?! Анђео пун милосрђа немилосрдно је пролетео кроз купатило и одузео јој живот.
Не заборављај згажене пупољке, не заборављај своју прошлост, Србијо! Први светски рат и голгота преко Албаније… Не заборављај пале душе на том мучном путу ка слободи. Не заборављај Плаву гробницу, јер на морском дну спавају срца јунака, срца која су куцала за спокојство и слободу миле нам отаџбине. Данас преговарамо о „бољој будућности“ са онима који су се сладили нашом крвљу, којом су као чашом вина наздрављали нашој пропасти. Куда идеш, државо моја? Постајеш заборавна… Треба ли са таквима преговарати о „бољој будућности“?
Са непријатељима будућност не постоји. Може ли се на темељима натопљеним крвљу преговарати о изградњи чесме из које ће тећи чиста вода? Основни циљ ове државе јесте да учини све како би избегла било какве сукобе и спречила нове жртве.
Најискреније гајим наду да ћу једном угледати младе који ће нам повратити вид, и људе који ће нам пружити помоћ против сенилности. У противном… Упашћемо у апокалипсу из које се никада нећемо извући и слепило ће постати трајно.
Наравно, преговарајмо, али опрезно. Преговарајмо, али се сећајмо. Преговарајмо, без мржње, опраштајмо јер нам то налаже православље и душа хришћанска, али не заборављајмо.

Не заборављај Србијо!

Милунка Петровић
текст преузет са Милунка Савић

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s