четири године после…

Бол…
Неверица…
Туга…
Страх…

у њеним очима
страх од молитве,
мени непознат

како очекивати помоћ
ако немаш снаге замолити,
ако немаш вере?
Да ли то само је
наговештај,
помирење са нечим
што тек ће доћи
и што осећала је у дубини срца
иако правила се да верује,
да нада се…

Зар не треба у болести
свака мисао,
сваки тренутак
бити молитва,
разговор са Богом?!

Зар не треба после смрти
свака мисао,
сваки тренутак
бити молитва,
разговор са Богом?!

Треба победити тугу
а то можемо са Господом,
треба победити бол,
и то можемо са Господом…
Али, треба прићи Господу,
дозволити Му да уђе у наше срце,
ставити Га у центар живота…
Тешко је, заиста је тешко…

Много је лакше препустити се тузи
и кукати над тешким животом,
дозволити нечастивом
да радује се…
и подмеће…
како бисмо се још више
удаљили од Господа!

Господе, молим Те,
смилуј се на наше грешне душе,
помози нам
да истрајемо на Твом путу. АМИН!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s