30. августа 2015.

11. дан захвалности – ваздух

Знате онај виц: „Шта ради Панчевац на Златибору? Држи главу под ауспухом да дође к себи!“

Кажу да је ваздух материја гасовитог стања без боје, укуса и мириса. Само они који живе у загађеном граду итекако знају да (загађени) ваздух има мирис, укус, па чак и боју. И да је у случају ваздуха најбоље кад га не примећујемо око нас.

Осврнимо се мало на духовни живот: Анђели су бестелесна – невидљива бића која служе Богу и помажу људима. Од тренутка крштења окружени смо анђелима (првенствено Анђео чувар) и нисмо свесни њиховог присуства. Тек пред крај живота, кад почнемо да сводимо рачуне, постанемо свесни да су нам у најтежим животним ситуацијама управо они, невидљиви, заједно са Господом и Његовом невидљивом руком водиљом помагали.

Чак и у ситуацијама које нам изгледају као лоше, након извесног времена можемо препознати невидљиви додир који има задатак да врати нас на прави пут (или га усмери на њега, ако већ не идемо њиме), да ојача нашу веру, да научи нас некој од врлина…
Редовни посетиоци знају да не верујем у случајности. Зато, ако се и деси нешто непредвиђено, на шта ја немам утицаја, повучем се у тиховање (колико ми околности дозвољавају) и молитву, па кад сване нови дан… Обично буде по оној народној „Јутро је паметније од вечери“

Зашто нас неки људи привуку, чак и преко Интернета? Шта је то невидљиво између нас што повезује наше душе, а знамо да није (само) ваздух?

Будимо захвални на свему добром, а невидљивом, што испуњава наш живот: ваздух, љубав, благодат Божија…

10. дан

12. дан

Advertisements

5 comments

30. августа 2015. - 23:57 oblogovan

Што се мене тиче, права тема у правом тренутку. Баш ових дана интензивно размишљам о томе како се због неких догађаја који ми се чине страшним лако препустим маловерју, а време које наиђе после покаже ми колико нисам био у праву.

Одговор